ISPOVEST ŽENE KOJA JE PREŽIVELA CUNAMI
U jednom trenu je izgubila sve

Sonali Deranijagala, rođena na Šri Lanki, obrazovana (iz ekonomije) na Oksfordu i Kembridžu, udala se za svog dečka iz studentskih dana Stiva Lisenberga. Dobili su dvoje dece i u Londonu živeli život više srednje klase. Krajem 2004. otišli su na odmor u njenu rodnu Šri Lanku, što su činili i ranije. Tog jutra, 26. decembra, Sonali, Stiv (40), njihova dva sina Vikram (7) i Mali (5), njeni roditelji i prijateljica Orlanta, uživajući u svom porodičnom odmoru, boravili su u nacionalnom parku Jala, na jugoistoku ove ostrvske zemlje. Bio je drugi dan Božića i porodica se tog dana spremala za povratak kući.

Rano izjutra, prve su ustale Sonali i Orlanta i na terasi hotelskog bungalova ispijale kafe i sokove. Orlanta je pričala kako bi volela da zasnuje porodicu i okrenula se prijateljici: „Imaš divnu porodicu, tvoj život je kao san“. U tom trenutku Orlanta se uspravila gledajući prizor plime koja sve više pokriva plažu. Prizor neobičan, ali ne i dramatičan. Već sledećeg sekunda je u panici uzviknula: „O Bože, pa more juri prema nama“! Za reč „cunami“ je do tada malo ko u svetu čuo, a kamoli ga video uživo. San je postao košmar. Sonali je zgrabila decu, pozvala muža koji je bio u kupatilu i zajedno su pojurili iza hotela, uskočivši u džip kojim je neko već krenuo da beži. Potpuno je zaboravila na roditelje i prijateljicu.

Samo što je vozilo krenulo udario ih je talas. Džip je počeo da se puni vodom, a Sonali nikada neće zaboraviti izraz lica svog muža koji je sedeo preko puta nje, sa pogledom iza njih. „Mislim da je video talas u trenutku kako guta naše vozilo“, seća se Sonali. „Nisam imala vremena ni da se okrenem i vidim šta je to zaledilo taj izraz užasa na Stivovom licu“.

Nije san

Kako se džip prevrnuo, putnici su poispadali napolje, u zakovitlanu vodu koja je kopnom jurila pedeset kilometara na čas. Talas je bio visok gotovo deset metara. Sonali je osećala bol u grudima, a kada je došla svesti videla je da je, dok leži, voda neprestano vrti u krug, da je krvava, da iskašljava krv, da je naga od pojasa na dole, pokrivena muljem, sa ustima punim peska. Bila je sama. Talas je odneo više od dva kilometra od obale. Zaustavila je grana drveta za koju se uhvatila. Nigde zvuka ili znaka od bilo kog člana porodice. Neobična tišina je vladala.

„Dok sam plutala, na nebu sam videla jato roda kako preleće iznad mene“, piše Sonali. Onda je videla dete koje, vezano za odvaljeno sedište automobila, pluta i viče „tata, tata“! Pomislila je da je to jedan od njenih sinova. Nije bio. „Gledala sam oko sebe, u tu nepoznatu okolinu, još se pitajući da li je sve to moj san, istovremeno se plašeći odgovora koji sam, zapravo, znala – nije to bio san“! Danima su rođaci i prijatelji tragali za Sonalinom porodicom, postavljali fotografije po drveću i okolnim mestima. Bila je to mukotrpna potraga. Još se nije znalo da je poginulo više od dvesta pedeset hiljada ljudi u desetak zemalja koje okružuju Indijski okean i koje je zapljusnuo cunami kao posledica zemljotresa u Indoneziji.

Najpotresniji delovi ove izuzetne priče o ljubavi i bolu tek slede: Sonali je spašena i sa svakim novim trenutkom postaje joj jasnije da je jedina preživela u svojoj porodici. U prvoj nedelji januara pronađena su tela Vikrama i Sonalinih roditelja. Tek četiri meseca kasnije, u jednoj austrijskoj laboratoriji, potvrđena je DNK u ostacima dva neprepoznatljiva leša, Sonalinog muža Stiva i mlađeg sina Malija. Shvatanje da njen svet više ne postoji dala je u kratkim, jednostavnim rečenicama koje do granice nepodnošljivosti pojačavaju užas. „Neko mi je predložio da uzmem pilule za spavanje, ali sam odbila. Ako sada uzmem pilule, sve ću zaboraviti. Zaboraviću šta se dogodilo. Probudiću se misleći da je sve kako treba, krenuću da zagrlim Stiva, čekaću sinove da se probude i onda ću se setiti svega. To bi bilo još strašnije. Neću taj rizik“.

Bol i ludilo

Otišla je u kuću svoje tetke u Kolombu, glavnom gradu Šri Lanke. Tamo je pokušavala da tiho nestane iz života, tražeći bezbolne načine da to učini: gušenjem jastukom, celom kutijom tableta za spavanje, ubadanjem sebe nožićem za puter ili udaranjem glavom u drvenu ivicu kreveta. Mesecima je na internetu tražila bezbolne načine za umiranje, dok su prijatelji pazili na nju.

Užasavala se pogleda na bilo šta što ima veze sa decom – na igračke, loptice za kriket, čak i trupkanje dečjih stopala dok jure parkom. Bol bi postajao neizdrživ. Nije htela da vidi sunce, travu, bilo šta što podseća na život. Sećanja su postale najgori neprijatelj ove žene. Počela je da pije alkohol, da meša votku sa lekovima za smirenje. Bilo je trenutaka potpunog ludila. Kada je njen brat, uprkos sestrinom protivljenju, iznajmio roditeljsku kuću u Kolombu jednoj holandskoj porodici, ona je počela da ih uznemirava i prati. Zvala ih je telefonom i spuštala slušalicu. Nije podnosila pomisao da se baškare u kući u kojoj je odrasla, u kojoj su se njena deca igrala tokom letnjih raspusta, kada bi porodično iz Londona došli u Kolombo.

„Stranci u našem domu. Odvratno. Holandska porodica se uselila, kao da se ništa nije dogodilo. Verovatno i igraju tamo u njihovim idiotskim klompama“! Noćima bi odlazila do kuće i u dva posle ponoći im zvonila na vrata i duvala u rog kako bi ih probudila. Iz automobila, koji bi parkirala ispred kuće, puštala bi glasno pesmu grupe „Smits“ koju je njen muž mnogo voleo. Pravila je buku za koju je mislila da bi oduševila njene male dečake i da bi se oni smejali stvarima koje je za njih radila. Sve je to radila samo tokom prve godine nakon nesreće.

Mnogo kasnije, počela je da pronalazi snagu da živi, mada još ne sasvim normalno. Počela je da obilazi mesto nesreće. Prvi put je otišla sa ocem i sestrom svog muža. „Bio je juni, stajala sam sama na obali okeana i gledala u pučinu ispred sebe. Posmatrala sam talase. Jedan od njih je ubio moju porodicu. Izazivala sam ih da se propnu ponovo, visoko, visoko, da i mene progutaju“.

Ovog puta, na toj plaži se opet dogodilo nešto čudno. Na plaži, Stivov otac je, i sam očajan, dozivao sina i unuke, da mu se jave, da mu daju nekakav znak. U tom trenutku iz peska, baš ispred njegovih nogu, vetar je otkrio komad papira. Mislio je da su stare novine i nije obraćao pažnju. Vetar je nastavio da otkriva papir.

Sada se videlo da je to kancelarijski papir za štampanje  na kome su bila ispisana istraživanja koja su Stiv i njegov kolega radili za firmu u kojoj su bili zaposleni. Sonali nije mogla da veruje da je taj papir preživeo cunami. Pitala se da li ga je čitao tog jutra dok je sedeo na toaletnoj šolji i kada je ona vrisnula da more juri ka njima? „Prigrlila sam taj papir na grudi i zaplakala“. Tek tada je počela da svakodnevno dolazi na plažu i mahnito pretura po otpacima i traži u pesku nešto što je ostalo od njene dece ili muža. Tek kada je ispod jednog trnovitog žbuna, do pola u pesku, našla crvenu majicu jednog sina, prestala je sa potragom.

Trepavica njenog muža

Prošlo je četiri godine pre nego što je prikupila hrabrost da se vrati u njihov londonski dom. Prijateljima koji su pazili na kuću rekla je da ništa ne diraju, da sve ostane onako kako je bilo onog dana kada su je napustili. Ni tada nije mogla da živi tamo. Prethodnih godina je odbijala da dodiruje stvari koje su pripadale mužu i deci – knjige, odeću, opremu za kriket. Nije želela da se seća zajedničkih srećnih trenutaka, hobija, dečje ljubavi prema životinjama, posebno pticama. Nije mogla da podnese da u njenoj blizini neko izgovori reč „mama“. Pitala se da li je njen život zaista postojao pre ovog sadašnjeg? Sećala ga se zamagljeno i dugo je želela da u magli i ostane. A onda je okrenula ključ.

Pored vrata kuhinje stajale su dečje cipelice na kojima je još bilo osušenog blata od igranja u bašti. U dečjoj spavaćoj sobi kašičica za sirup protiv kašlja, kao da je juče korišćena. Kada je na jastuku pronašla trepavicu svog muža, a potom, u kuhinji, posuđe sa ostacima govedine sa karijem koju je spremao, odlučila je da od kuće napravi hram posvećen mužu i sinovima. Na svaku godišnjicu braka ili datume rođendana putovala bi svetom, od Njujorka i Majamija do Šri Lanke, samo da ne bude u porodičnom domu. Privikla se na stravični gubitak, ali nikada nije dobila nazad svoj nekadašnji život.

Otišla je u Njujork na tri meseca, da zaboravi i London i Šri Lanku. Tamo je pronašla psihijatra koji joj je savetovao da počne da piše o onome što je preživela. U početku je živela usamljeno „kao svedok pod zaštitom policije“, utopljena u masu velikog grada.

Sedam godina kasnije, kada je počela da zapisuje svoja sećanja, Sonali je rekla kako se „praznina proširila“. I njoj samoj se tragedija koju je doživela i dalje činila nestvarnom. „Svi su nestali u sekundi, ja sam isplivala iz mulja okrećući se u krug kao čigra… šta je to, neka legenda“, pitala se Sonali?

„Čime sam zaslužila ovakvu sudbinu, da preživim onaj užas“, pitala se Deranijagala?“ Stiv je poginuo, mama i tata su poginuli, Vik i Mali su poginuli, Orlanta je poginula. Zašto sam ja postala statistička greška, centar ove tragedije? Pomišljam da sam u prošlom životu bila masovni ubica ili počinila težak zločin zbog čega sada ispaštam“!

I danas, kada oseti miris mašine za veš koja pere odeću, ona se seti svoje porodične idile. Plaši se da bi još negde u bašti mogla da pronađe plastičnog dinosaurusa i da će je to podsetiti na njoj najdraže ljude koji su u sekundi izumrli kao ti dinosaurusi. „Da li su se moja deca zaista igrala u ovoj bašti“, još se pita Sonali, deceniju i po nakon tragedije. Teško joj pada šok ljudi koje upoznaje, kada čuju za njenu nesreću.

Ostavite me na miru!

Pokušava da izradi strategiju kako bi izbegla pitanja o braku, deci, muževljevoj profesiji… Osećala se kao u zamci koju joj je postavio vlastiti život. Izluđivala su je očekivanja ljudi: „Neki misle da treba da budem Majka Tereza, drugi su očekivali da se ubijem i ne razumeju zašto to nisam učinila, a svi misle da treba da mi daju autobiografije preživelih u Holokaustu. Naravno, ne misle time ništa loše, ali meni je to nadrealno. Jednog dana sam bila kod kuće, spremala muža za posao, decu za školu, a sledećeg dana ljudi moj život porede sa Holokaustom“!

Nervira je i kada joj govore da postoji razlog što je preživela, kada joj kažu kako bi Stiv voleo da je ona srećna: „Kada razmišljam o tome i mislim kako bi bilo da sam ja poginula, a on preživeo, mislim da bih ga zveknula nečim u glavu ako bih pomislila da je srećan bez nas“!

Rezultat strategije umanjenja bola, brisanja sećanja i izbegavanja neprijatnih pitanja krajnje je neobičan, ali razumljiv. Šta treba da Sonali  (56) uradi kako je ne bi pitali za muža i decu? Deranijagala se  pre dve godine udala za ženu, poznatu britansku glumicu Fionu Šo (61) koja je za Sonali čula tek kada je pročitala njenu knjigu. Čim je to učinila, shvatila je kako želi da je upozna. Posle pola sata razgovora poželela je da sa njom provede ostatak života. Sada žive neizmenično u Londonu i Njujorku.

– Udala sam se za neobičnu osobu – kaže glumica – ali verovatno bi samo neobična osoba i želela da se uda za mene. Našim životom ne dominira bol, ali ga određuje.

 

Priredio Srđan JOKANOVIĆ