Домаће слатко добико музеј
У кући Цветића у Краљеву

Могло би се рећи да је њен живот био бајка све док, са 27 година, није постала најмлађи доктор наука на Универзитету уметности. Јер, посла за њу у струци није било, ни у престоници, ни у родном граду. Уместо да очајава и да се стално изнова пита „шта мени фали“ одлучила је да оснује сопствену институцију културе и самозапосли се. У свом науму је и успела

ПИШЕ МИЛИЦА СТАМАТОВИЋ

Ћерка јединица историчарке уметности и унука врсне кројачице још у детињству била је права „појава“. „Она мала са шеширом“, тако је и данас знају они ретки старији Краљевчани који су остали у граду на три реке.

Из данашње перпсективе, моје детињство је била бајкакаже др Лидија Цветић Вучковић. – Моји најбољи пријатељи биле су књиге. Магично су ме привлачиле из излога „Нолита“, „Просвете“ и „Робне куће Београд“ а мама их је неретко избегавала како би спасла ионако понижавајуће малу плату. Ипак, без обзира на немаштину тих деведесетих, увек се имало за једне италијанске, лаковане ципелице за одлазак у позориште, пазарене „испод тезге“, за најлон чарапе за девојчице, као и за француски парфем.

Мамина Десанка Максимовић

Није ишла у вртић, али јесте у библиотеку, биоскоп, позориште чији је читав репертоар напамет знала, на књижевне и поетске вечери, концерте класичне музике… На длану је од родитеља добила комплетно образовање и подстрек да негује своје таленте: клавир, балет, стране језике, глуму, манекенство, хор писање…

Неко је могао да стекне погрешан утисак да сам старомодна. Сећам се награде за циклус хаику поезије, коју сам добила са девет година, и с обзиром на то да се овакви радови увек предају под псеудонимом и без детаља о узрасту аутора, од жирија сам добила писмо које је почињало са „Поштована госпођо Цветић“ – прича др Лидија Цветић Вучковић. – Звали су ме „мамина Десанка Максимовић“ и исмевали то што носим романтичне хаљине или пелерине. А ја сам заправо била једна обична-необична градска девојчица, која је одрастала ван свих стега и друштвених правила. Никада нисам чула оно „мораш“, „зашто“ или „не смеш“, сви избори били су сасвим моји.

Рану младост обележила су и дружења у атељеу познатог краљевачког сликара и писца Милана Миће Ђокића.

Ту су се скупљали најдивнији ствараоци, уметници и „пустолови“… Инспирације и духовности било је толико да смо могли да је извозимо – још се живо сећа. – У атељеу мог драгог пријатеља Миће Ђокића није било битно ко колико има година, каквих је уверења или укуса. Ту су се окупљали слободни људи великог срца. Неко би држао четкицу, неко перо или гудало, а неки су, богме, за цело друштво спремали врхунске кулинарске специјалитете. Ја и данас живим од тих успомена.

Од када је постала свесна себе, била је свесна и да је глума једини позив у коме би исказала све своје таленте. Уписује средњу музичку школу, потом драмску академију. Ретко ко од њених вршњака је могао да разуме валере њене личности. Јер, увек је одскакала од стереотипа. Чудили су се, на пример, како то да после соло клавирских концерата или премијера оде на жестоке рок или панк свирке и плеше до јутра?! Или, како то да вуковац бежи са часова и увек се нешто буни?!

Након свих ових година и контрадикторности у мојим интересовањима и уметничко-хуманистичкој пракси, можда ме најбоље описује изрека, којом је једном мудро утешила Тамара Огњевић, директорка Артис центра: „Немогуће је сместити слона у кутију од шибица“ – каже Лидија .

Чувари и преносиоци наслеђа

Како то често и бива, сви њени таленти и божји дарови донели су јој и највеће муке. Са својих 27 година и дипломом доктора интердисциплинарних студија теорије уметности и медија, и титулом најмлађег доктора наука на Универзитету уметности, постала је незапослени стручњак и уметник, без икаквих изгледа не само за економском подршком већ и било каквим ангажовањем и афирмацијом, како у престоници, тако и у родном граду.

У таквој ситуацији почела сам да размишљам о томе шта је друштву у целини потребно, као и мени, као појединцу. Напустивши тежњу за уклапањем и унутрашњу потрагу типа „шта мени фали“, схватила сам да заправо већ имам много тога што другима недостаје: своју породичну кућу, из 1908. године, осетила сам као лични Версај! – прича др Лидија Цветић Вучковић. – У том „флерту“ и „кокетерији“ са породичном естетиком и личним идентитетом, заиграла сам се толико да сам комотно рекла како ћу основати сопствену институцију културе и самозапослити се.

Тако је и било. Из маштарије и уживања, дељења нематеријалног наслеђа интелигентно упакованог у привлачне концепте и програме, отворила су јој се врата потпуно новог занимања – херитолог, заштитник наслеђа.

Саживљени са једном историјском кућом, њеним садржајем као и свакодневним праксама, ми, Цветићи мама Марина, тата Драгомир и ја, постали смо кустоси, чувари и преносиоци наслеђа – каже поносно. – Од 2016, а поводом Дана европске културне баштине, који су се те године одржавали под слоганом „Живети са наслеђем“, у мом родном граду отворен је „Музеј слатка – кућа Цветића“. Идеја је била да створимо чвориште локалног културног дијалога у коме би промовисали нематеријално наслеђе грађанске Србије. Мада данас знамо да Марија Антоанета никада није изговорила тако нешто, када се осврнем на сопствена постигнућа, могла бих да се нашалим и прафразирам њене наводне речи: „Ако нема хлеба узмите слатко“.

Кућа Цветића у којој су они основали „Музеј слатка“ специфична је по томе што представља место живог наслеђа. Породица у континуитету у њој живи већ 112 година, а слатко у Краљеву се издваја као бренд од 1920, када се отвара прва радња колонијалне робе у граду, у којој су се и француски авијатичари, радници чувене фабрике авиона „Луј Бреге“ снабдевали породичним посластицама Цветића.

И сам господин Бреге, директор те фабрике апотеке“, како ју је поредио са оном у Паризу, у једном периоду наш први комшија, свараћао је код Цветића на освежење. Филип Цветић, мој чукундеда, био је трговац вином са посебним осећањем за естетику коју је, иако скроман „јак средњаш“, уткао у зидове куће. Тако ћете у нашем дому пронаћи праву реткост – декоративно зидно сликарство у техници „ал секо“ – приповеда Лидија. – Ходник са представама бога вина Бахуса подсетиће вас на куће у древној Помпеји, а салон са плавим маковима деловаће омамљујуће и заносно. Бајковит простор је и бела девојачка соба у којој се чувају колекције чипки. Кухиња је најдинамичније место. У њој испробавамо необичне, старе и историјске рецепте и у њој се, као и на трему, одржавају практичне радионице. Месимо средњовековне хлебове, српске историјске торте, фине ситне колаче, учимо туристе домаћичким цакама и начинима послужења на које смо заборавили.

Слатко од јоргована, љубичице…

Наравно, Кућа Цветића не би била то што јесте, јединствени музеј, да није баште у којој породица негује старе сорте воћа и самониклог цвећа. Воће не купују, немају пластенике ни плантаже по околним селима, чак су и зачини које користе плодови старог врта.

Јоргован, од кога кувамо најраритетније слатко стар је колико и кућа. Зато је посебна делиција слатко од јоргована из 1908. Годишње израдимо свега пар теглица, тако је и са љубичицама, које хедонисти резервишу и месецима унапред. Наравно, ако двориште процвета. Наша идеја је да те теглице иду на аукцију, а новац у хуманитарне сврхе – каже др Лидија Цветић Вучковић. Цветићи се труде да ничим не наруше аутентичност живота једне грађанске куће. Иако породица живи у складу са савременим начином живота, ипак Музеј диктира нека ограничења. Наравно, да би након посете велике туристичке групе било лакше укључити машину за прање судова, али то је, са предметима који су део колекције, немогуће. У Музеју слатка артефакти не стоје у витринама, јер се користе апсолутно сви. Туристи могу да одаберу и сами сет за фино послужење. За децу постоје посебно прилагођени програми, ту су и они инклузивни, тако да нема посетиоца који би остао ускраћен за посебан доживљај.

У пракси очувања и популаризације нематеријалне културне баштине Србије, Цветићи нису пошли само од укуса и мириса своје куће. Покренули су иницијативу за увођење филиграна на Националну листу, па је том занату из радионице Христа Берише посвећен први филм. Након тога, уследио је филм „Три реда колача“ где су, за потребе увођења славе на Унескову листу нематеријалне културне баштине, у кући обновили и документовали обичај грађанске славе.

Култура грађанске Србије је доскора била табу. Публика јој се полако враћа препознајући места као што су Дом Јеврема Грујића, Кућа Вељковића или Дом породице Павловић. Ове породице, иначе оснивачи Удружења старе куће Србије, огранка Историјских кућа Европе, дали су нам велики подстрек приликом отварања нашег дома – каже др Лидија Цветић Вучковић и истиче: Већину, на оно „српско и традиционално“ асоцира етнокултура. Кажу: „То је оно наше право“. Истина је да српску културу чини и једна неправедно запостављена, маргинализована и несхваћена култура грађанске Србије.

Пупин је обожавао од поморанџе

Из идеала грађанске Србије, Цветићи су „прочитали“ шта значи слатко за српску културу.

Оно није само добродошлица, навика или национални бренд, чак ни производ. Слатко је идеја о хуманом, хармоничном и нежнијем друштву. Друштву у коме постоји пажња и поштовање, без разметљивости и површности. Између осталог, друштву које зна да успори и не пропусти тренутак суштине – наглашава наша саговорница. – Слатко представља однос према породици, појединцу, заједници, култури, најзад и самом себи.

Слатко се узимало за почетак лепог дана, пре сваког оброка, или, за славе и празнике као замена за колаче. Постоје и слатка која су лековита, на пример: од марела против грипа и бола у грлу, а од руже да чувају срце и крвне судове. Слатка имају и симболична својства и тачно се зна када и које се износи. На пример, објашњава Лидија, за славу се никада не служи црно слатко, већ увек бело.

У нашој кући углавном бирамо смокве са ванилом – каже, а на питање које она највише воли да скува, одговара: Слатко које ја израђујем са посебним уживањем и страшћу је увек цветно. Ту су љубичице, слатка од шест врста ружа, која су у понуди од ове године, на челу са оригиналним дамаскином, затим јоргован, багрем и комбинација јестивог самониклог цвећа. Музеј слатка познаје и екстраваганцију и иновацију. Хвале нас и због кивија са лешником, а најстарији рецепт је онај за слатко од поморанџе. Назвали смо га „Пупиново слатко“, јер је познато да се се њиме послужили Тесла и Пупин приликом последњег сусрета. Научник га је обожавао.

Иако је пандемија још на снази, Музеј ради готово уобичајено, јер се посете унапред резервишу и углавном су индивидуалне или породичне.

Људи су каткад неповерљиви, чешће радознали и без великих очекивања, а оду са новим знањем и готово забезекнути откривеним благом – каже др Лидија Цветић Вучковић. – Музеј слатка тренутно сјајно функционише као самообновљива ризница нематеријалног наслеђа, што и јесте била моја примарна замисао, али идеја је да га у будућности претворимо у центар за комуникацију и едукацију у области гастрохеритологије.

Протеклих годину дана Лидија је посветила истраживању домаћичких школа у Србији. Њима је посвећена велика изложба „Мужићу, зашто те нема?“, која је наком првог таласа корона-епидемије отворена у Народном музеју, у Краљеву. Поводом овогодишњих Дана европске културне баштине, који су посвећени наслеђу и образовању, изложба је гостовала у Ранчићевој кући, у Гроцкој, до прошлог уторка.

Изложба „Мужићу зашро те нема?“ говори у прилог свим младим и модерним домаћицама, готово мамећи да се прихвате варјаче, која је, парадокслано, освојила женски простор слободе унутар породичног дома – закључује др Лидија Цветић Вучковић. – У тој историјској варјачи, која без књиге никако не иде, као у каквом чаробном штапићу, налазе се топлина, хармонија, љубав према ближњима, спретност, економичност, али и изузетна свест о здрављу и животној средини. Да смо боље слушали на часовима у домаћичким школама, можда данас читав свет не би носио маске.