Domaće slatko dobiko muzej
U kući Cvetića u Kraljevu

Moglo bi se reći da je njen život bio bajka sve dok, sa 27 godina, nije postala najmlađi doktor nauka na Univerzitetu umetnosti. Jer, posla za nju u struci nije bilo, ni u prestonici, ni u rodnom gradu. Umesto da očajava i da se stalno iznova pita „šta meni fali“ odlučila je da osnuje sopstvenu instituciju kulture i samozaposli se. U svom naumu je i uspela

PIŠE MILICA STAMATOVIĆ

Ćerka jedinica istoričarke umetnosti i unuka vrsne krojačice još u detinjstvu bila je prava „pojava“. „Ona mala sa šeširom“, tako je i danas znaju oni retki stariji Kraljevčani koji su ostali u gradu na tri reke.

Iz današnje perpsektive, moje detinjstvo je bila bajkakaže dr Lidija Cvetić Vučković. – Moji najbolji prijatelji bile su knjige. Magično su me privlačile iz izloga „Nolita“, „Prosvete“ i „Robne kuće Beograd“ a mama ih je neretko izbegavala kako bi spasla ionako ponižavajuće malu platu. Ipak, bez obzira na nemaštinu tih devedesetih, uvek se imalo za jedne italijanske, lakovane cipelice za odlazak u pozorište, pazarene „ispod tezge“, za najlon čarape za devojčice, kao i za francuski parfem.

Mamina Desanka Maksimović

Nije išla u vrtić, ali jeste u biblioteku, bioskop, pozorište čiji je čitav repertoar napamet znala, na književne i poetske večeri, koncerte klasične muzike… Na dlanu je od roditelja dobila kompletno obrazovanje i podstrek da neguje svoje talente: klavir, balet, strane jezike, glumu, manekenstvo, hor pisanje…

Neko je mogao da stekne pogrešan utisak da sam staromodna. Sećam se nagrade za ciklus haiku poezije, koju sam dobila sa devet godina, i s obzirom na to da se ovakvi radovi uvek predaju pod pseudonimom i bez detalja o uzrastu autora, od žirija sam dobila pismo koje je počinjalo sa „Poštovana gospođo Cvetić“ – priča dr Lidija Cvetić Vučković. – Zvali su me „mamina Desanka Maksimović“ i ismevali to što nosim romantične haljine ili pelerine. A ja sam zapravo bila jedna obična-neobična gradska devojčica, koja je odrastala van svih stega i društvenih pravila. Nikada nisam čula ono „moraš“, „zašto“ ili „ne smeš“, svi izbori bili su sasvim moji.

Ranu mladost obeležila su i druženja u ateljeu poznatog kraljevačkog slikara i pisca Milana Miće Đokića.

Tu su se skupljali najdivniji stvaraoci, umetnici i „pustolovi“… Inspiracije i duhovnosti bilo je toliko da smo mogli da je izvozimo – još se živo seća. –U ateljeu mog dragog prijatelja Miće Đokića nije bilo bitno ko koliko ima godina, kakvih je uverenja ili ukusa. Tu su se okupljali slobodni ljudi velikog srca. Neko bi držao četkicu, neko pero ili gudalo, a neki su, bogme, za celo društvo spremali vrhunske kulinarske specijalitete. Ja i danas živim od tih uspomena.

Od kada je postala svesna sebe, bila je svesna i da je gluma jedini poziv u kome bi iskazala sve svoje talente. Upisuje srednju muzičku školu, potom dramsku akademiju. Retko ko od njenih vršnjaka je mogao da razume valere njene ličnosti. Jer, uvek je odskakala od stereotipa. Čudili su se, na primer, kako to da posle solo klavirskih koncerata ili premijera ode na žestoke rok ili pank svirke i pleše do jutra?! Ili, kako to da vukovac beži sa časova i uvek se nešto buni?!

Nakon svih ovih godina i kontradiktornosti u mojim interesovanjima i umetničko-humanističkoj praksi, možda me najbolje opisuje izreka, kojom je jednom mudro utešila Tamara Ognjević, direktorka Artis centra: „Nemoguće je smestiti slona u kutiju od šibica“ – kaže Lidija .

Čuvari i prenosioci nasleđa

Kako to često i biva, svi njeni talenti i božji darovi doneli su joj i najveće muke. Sa svojih 27 godina i diplomom doktora interdisciplinarnih studija teorije umetnosti i medija, i titulom najmlađeg doktora nauka na Univerzitetu umetnosti, postala je nezaposleni stručnjak i umetnik, bez ikakvih izgleda ne samo za ekonomskom podrškom već i bilo kakvim angažovanjem i afirmacijom, kako u prestonici, tako i u rodnom gradu.

U takvoj situaciji počela sam da razmišljam o tome šta je društvu u celini potrebno, kao i meni, kao pojedincu. Napustivši težnju za uklapanjem i unutrašnju potragu tipa „šta meni fali“, shvatila sam da zapravo već imam mnogo toga što drugima nedostaje: svoju porodičnu kuću, iz 1908. godine, osetila sam kao lični Versaj! – priča dr Lidija Cvetić Vučković. – U tom „flertu“ i „koketeriji“ sa porodičnom estetikom i ličnim identitetom, zaigrala sam se toliko da sam komotno rekla kako ću osnovati sopstvenu instituciju kulture i samozaposliti se.

Tako je i bilo. Iz maštarije i uživanja, deljenja nematerijalnog nasleđa inteligentno upakovanog u privlačne koncepte i programe, otvorila su joj se vrata potpuno novog zanimanja – heritolog, zaštitnik nasleđa.

Saživljeni sa jednom istorijskom kućom, njenim sadržajem kao i svakodnevnim praksama, mi, Cvetići mama Marina, tata Dragomir i ja, postali smo kustosi, čuvari i prenosioci nasleđa – kaže ponosno. – Od 2016, a povodom Dana evropske kulturne baštine, koji su se te godine održavali pod sloganom „Živeti sa nasleđem“, u mom rodnom gradu otvoren je „Muzej slatka – kuća Cvetića“. Ideja je bila da stvorimo čvorište lokalnog kulturnog dijaloga u kome bi promovisali nematerijalno nasleđe građanske Srbije. Mada danas znamo da Marija Antoaneta nikada nije izgovorila tako nešto, kada se osvrnem na sopstvena postignuća, mogla bih da se našalim i prafraziram njene navodne reči: „Ako nema hleba uzmite slatko“.

Kuća Cvetića u kojoj su oniosnovali „Muzej slatka“ specifična je po tome što predstavlja mesto živog nasleđa. Porodica u kontinuitetu u njoj živi već 112 godina, a slatko u Kraljevu se izdvaja kao brend od 1920, kada se otvara prva radnja kolonijalne robe u gradu, u kojoj su se i francuski avijatičari, radnici čuvene fabrike aviona „Luj Brege“ snabdevali porodičnim poslasticama Cvetića.

I sam gospodin Brege, direktor te fabrike apoteke“, kako ju je poredio sa onom u Parizu, u jednom periodu naš prvi komšija, svaraćao je kod Cvetića na osveženje. Filip Cvetić, moj čukundeda, bio je trgovac vinom sa posebnim osećanjem za estetiku koju je, iako skroman „jak srednjaš“, utkao u zidove kuće. Tako ćete u našem domu pronaći pravu retkost – dekorativno zidno slikarstvo u tehnici „al seko“ – pripoveda Lidija. – Hodnik sa predstavama boga vina Bahusa podsetiće vas na kuće u drevnoj Pompeji, a salon sa plavim makovima delovaće omamljujuće i zanosno. Bajkovit prostor je i bela devojačka soba u kojoj se čuvaju kolekcije čipki. Kuhinja je najdinamičnije mesto. U njoj isprobavamo neobične, stare i istorijske recepte i u njoj se, kao i na tremu, održavaju praktične radionice. Mesimo srednjovekovne hlebove, srpske istorijske torte, fine sitne kolače, učimo turiste domaćičkim cakama i načinima posluženja na koje smo zaboravili.

Slatko od jorgovana, ljubičice…

Naravno, Kuća Cvetića ne bi bila to što jeste, jedinstveni muzej, da nije bašte u kojoj porodica neguje stare sorte voća i samoniklog cveća. Voće ne kupuju, nemaju plastenike ni plantaže po okolnim selima, čak su i začini koje koriste plodovi starog vrta.

Jorgovan, od koga kuvamo najraritetnije slatko star je koliko i kuća. Zato je posebna delicija slatko od jorgovana iz 1908. Godišnje izradimo svega par teglica, tako je i sa ljubičicama, koje hedonisti rezervišu i mesecima unapred. Naravno, ako dvorište procveta. Naša ideja je da te teglice idu na aukciju, a novac u humanitarne svrhe – kaže dr Lidija Cvetić Vučković. Cvetići se trude da ničim ne naruše autentičnost života jedne građanske kuće. Iako porodica živi u skladu sa savremenim načinom života, ipak Muzej diktira neka ograničenja. Naravno, da bi nakon posete velike turističke grupe bilo lakše uključiti mašinu za pranje sudova, ali to je, sa predmetima koji su deo kolekcije, nemoguće. U Muzeju slatka artefakti ne stoje u vitrinama, jer se koriste apsolutno svi. Turisti mogu da odaberu i sami set za fino posluženje. Za decu postoje posebno prilagođeni programi, tu su i oni inkluzivni, tako da nema posetioca koji bi ostao uskraćen za poseban doživljaj.

U praksi očuvanja i popularizacije nematerijalne kulturne baštine Srbije, Cvetići nisu pošli samo od ukusa i mirisa svoje kuće. Pokrenuli su inicijativu za uvođenje filigrana na Nacionalnu listu, pa je tom zanatu iz radionice Hrista Beriše posvećen prvi film. Nakon toga, usledio je film „Tri reda kolača“ gde su, za potrebe uvođenja slave na Uneskovu listu nematerijalne kulturne baštine, u kući obnovili i dokumentovali običaj građanske slave.

Kultura građanske Srbije je doskora bila tabu. Publika joj se polako vraća prepoznajući mesta kao što su Dom Jevrema Grujića, Kuća Veljkovića ili Dom porodice Pavlović. Ove porodice, inače osnivači Udruženja stare kuće Srbije, ogranka Istorijskih kuća Evrope, dali su nam veliki podstrek prilikom otvaranja našeg doma – kaže dr Lidija Cvetić Vučković i ističe: Većinu, na ono „srpsko i tradicionalno“ asocira etnokultura. Kažu: „To je ono naše pravo“. Istina je da srpsku kulturu čini i jedna nepravedno zapostavljena, marginalizovana i neshvaćena kultura građanske Srbije.

Pupin je obožavao od pomorandže

Iz ideala građanske Srbije, Cvetići su „pročitali“ šta znači slatko za srpsku kulturu.

Ono nije samo dobrodošlica, navika ili nacionalni brend, čak ni proizvod. Slatko je ideja o humanom, harmoničnom i nežnijem društvu. Društvu u kome postoji pažnja i poštovanje, bez razmetljivosti i površnosti. Između ostalog, društvu koje zna da uspori i ne propusti trenutak suštine – naglašava naša sagovornica. – Slatko predstavlja odnos prema porodici, pojedincu, zajednici, kulturi, najzad i samom sebi.

Slatko se uzimalo za početak lepog dana, pre svakog obroka, ili, za slave i praznike kao zamena za kolače. Postoje i slatka koja su lekovita, na primer: od marela protiv gripa i bola u grlu, a od ruže da čuvaju srce i krvne sudove. Slatka imaju i simbolična svojstva i tačno se zna kada i koje se iznosi. Na primer, objašnjava Lidija, za slavu se nikada ne služi crno slatko, već uvek belo.

U našoj kući uglavnom biramo smokve sa vanilom – kaže, a na pitanje koje ona najviše voli da skuva, odgovara: Slatko koje ja izrađujem sa posebnim uživanjem i strašću je uvek cvetno. Tu su ljubičice, slatka od šest vrsta ruža, koja su u ponudi od ove godine, na čelu sa originalnim damaskinom, zatim jorgovan, bagrem i kombinacija jestivog samoniklog cveća. Muzej slatka poznaje i ekstravaganciju i inovaciju. Hvale nas i zbog kivija sa lešnikom, a najstariji recept je onaj za slatko od pomorandže. Nazvali smo ga „Pupinovo slatko“, jer je poznato da se se njime poslužili Tesla i Pupin prilikom poslednjeg susreta. Naučnik ga je obožavao.

Iako je pandemija još na snazi, Muzej radi gotovo uobičajeno, jer se posete unapred rezervišu i uglavnom su individualne ili porodične.

Ljudi su katkad nepoverljivi, češće radoznali i bez velikih očekivanja, a odu sa novim znanjem i gotovo zabezeknuti otkrivenim blagom – kaže dr Lidija Cvetić Vučković. – Muzej slatka trenutno sjajno funkcioniše kao samoobnovljiva riznica nematerijalnog nasleđa, što i jeste bila moja primarna zamisao, ali ideja je da ga u budućnosti pretvorimo u centar za komunikaciju i edukaciju u oblasti gastroheritologije.

Proteklih godinu dana Lidija je posvetila istraživanju domaćičkih škola u Srbiji. Njima je posvećena velika izložba „Mužiću, zašto te nema?“, koja je nakom prvog talasa korona-epidemije otvorena u Narodnom muzeju,u Kraljevu. Povodom ovogodišnjih Dana evropske kulturne baštine, koji su posvećeni nasleđu i obrazovanju, izložba je gostovala u Rančićevoj kući, u Grockoj, do prošlog utorka.

Izložba „Mužiću zašro te nema?“ govori u prilog svim mladim i modernim domaćicama, gotovo mameći da se prihvate varjače, koja je, paradokslano, osvojila ženski prostor slobode unutar porodičnog doma – zaključuje dr Lidija Cvetić Vučković. – U toj istorijskoj varjači, koja bez knjige nikako ne ide, kao u kakvom čarobnom štapiću, nalaze se toplina, harmonija, ljubav prema bližnjima, spretnost, ekonomičnost, ali i izuzetna svest o zdravlju i životnoj sredini. Da smo bolje slušali na časovima u domaćičkim školama, možda danas čitav svet ne bi nosio maske.