Kако се зове грађевина у којој ће неки од нас дочекати празник Васкрсења Христовог? Свакако је у питању сакрални, а не световни објекат. (Придев сакралан долази нам од латинског sacralis – који се тиче светиње, вере, религије). Дакле, куда за Васкрс? Келтски и романски језици предлажу грчку реч еклезија (ἐϰϰλησία – сабрати, сазвати), са којом је сродна и јеврејска реч за богомољу – синагога (сабор, скупштина). Словени, Готи и Германи, пак, определили су се за цркву.
И реч црква долази нам из грчког, од kyrios – господин, господар односно Господ. Ако идемо даље у прошлост и на исток, долазимо до протоиндоевропског корена keue – дословно отекао, разрастао у смислу моћан, силан. Са једне стране, ова реч се користи у значењу учитељ (рецимо, Исус), а са друге ће дати реч цезар, кајзер односно цар.
Кириаке оикиа – Господња кућа – на истоку Римског царства користила се у облику кириакон (κυριακον), а на Западу се, уз еклез(иј)у, јавља и реч базилика (базилеус оикос – краљева, господарева кућа).
Ако бисмо морали да пресудимо која реч за цркву је најцрквенија – увек има некога коме је то необично важно – било би паметно да одговор потражимо у Светоме писму. Место на коме се окупљају верници ради Службе Божије ту се спомиње свега двапут, оба пута у Јеванђељу по Матеју и оба пута у облику еклезија. Дакле, Келти и Романи су били у праву? Ух, како им то допустити?
Постоје два решења која би могла да помире све хришћане. Реч храм долази из прасловенског, од речи horm са значењем заклон, заштита. (Индоевропско скормо у старонемачком ће дати chirm, оно што је електричарима познато као ширма – заштитни омотач око проводника). Друго решење, које се већ примењује понегде у православном свету, је реч сабор или, проширено, саборни храм. Дакле – барем у Београду – Саборна црква била би та (савршена) кућа Господња у којој су верници заштићени.
Црквиште је земљиште посвећено верским обредима, без обзира да ли је на њему подигнут неки храм или не.
Порта далеко превазилази почетно значење латинске речи porta – врата. Штавише, до црквених врата стиже се – кроз порту. Црквено или манастирско двориште, у коме су звоник (ако је одвојен) и парохијски дом – стан за свештеника, канцеларија и свечана сала/трпезарија, затим кухиња, разне оставе и, ако је манастир у питању, ћелије за монахе/монахиње – понегде се још увек назива приход – при входу, односно простор пред уласком у саму богомољу.
Портал – у зависности од величине и значаја цркве, главни улаз украшен рељефом или иконом, најчешће свеца коме је храм посвећен. И на северу и на југу постоје црквена врата, али само она на западу се обавезно зову портал, најлепша су и најсвечанија.
Припрата или нартекс – црквено предворје, често физички одвојено од средишњег дела. У многим црквама је ту смештена продавница свећа, бројаница, иконица и осталих црквених потрепштина и сувенира. Понеки храмови имају и портик – спољашњу припрату, једноставније, трем.
Пише: Горан Хаџи-Боричић
професор српског језика и књижевности
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању