Зна се, по усменом предању, да се звао Митар Чолић и да је живео у 18. и почетком 19. века, али одакле се тај Митар ту створио, чиме се бавио, и каква је судбина његова и његовог потомства, предање не казује. Тек, остаде да се пространа долина оивичена масивима Гоча, Жељина и Копаоника, сви виши од хиљаду метара, и данас зове Митрово Поље. Остаде назив по некадашњем газди, али стиже и други за који се природа изборила – Цветна долина. Разлог за ово друго име је очигледан ако Поље походите у пролеће, пре него што се ливаде покосе. А Центар света у загрљају три планине класичних туриста како то изгледа анегдотски, али врло уверљиво, испричао нам је Драган Ђурђевић, управник одмаралишта Црвеног крста Александровац, које је и било циљ нашег путовања. Елем, у Митровом Пољу и МУП Србије има своје одмаралиште и тренинг центар, па се тако у пролеће ту нашао и горостас из Ниша, виши од два метра и тежи од сто педесет кила. Вози њега Драган по Митровом Пољу, а он кад угледа ливаде узвикну: „Стани!“ Изађе из аутомобила уђе у ливаду и занесено поче да бере цвеће. А ливада у триста боја, нема сликара на планети Земљи који би је такву насликао.
Шта то радиш? – пита га Драган, зачуђен што се грмаљ понаша као дете. Брале, овако ти изгледа рај – каже му док прилази аутомобилу са нарамком свеже убраног пољског цвећа. – Знам, причали ми људи који су доживели клиничку смрт. Видели су себе како корачају оваквим ливадама.
Крекет жаба у зиму
Нишлија је био искрено задивљен, а ова прича може да послужи као мотив онима који зими дођу у Митрово Поље и одседну у МУП-овом одмаралишту „Цветна до лина“, да наврате и у пролеће и сами провере да ли има раја на Земљи.
Где се ми у ствари налазимо, питамо Ђурђевића желећи у заправо да сазнамо ком је граду то рајско Митрово Поље најближе? У центру света – добијамо одговор као из пушке. – Јер, ова котлина је 22 километра удаљена од Врњачке Бање, 22 километара има до Бруса, а до Александровца има – тачно 22 километра. Е сад реците ви мени да ли знате и једно место у Србији да има такав положај? Нисмо имали одговор на узвратно питање, али нисмо одустали од намере да сазнамо што више о том центру света, једном од многих у земљи Србији. Благодети ове котлине на надморској висини од око седамсто метара, у којој се река Загружа улива у Расину, у којој се сударају континентална и медитеранска клима, где снега зими има довољно и дуго, али не и великог мраза, где су лета подношљиво топла, умео је добро да процени Милутин Андрејић (1906986) кога народ овог дела Србије памти као великог добротвора. Милутин и његова супруга нису имали своју децу, али су цео живот посветили деци. Још 1930. године основали су народну кухињу у селу Горња Велика Врбица. Милутиновом заслугом основано је дечје одмаралиште, које данас носи његово име, а припада Црвеном крсту Александровац, чији је управник био од 1952. до 1986. године – прича Ђурђевић. Деца и гости би се и данас купали у планинској, па самим тим и хладној Расини, да мештани и надлежни из ло› калних власти нису повезали крекет жаба у зиму са топлом водом, и решили по том питању нешто и да предузму. Тако су напарвили бушотину и на 139. метру пронашли термалну воду. Њом се данас пуни базен Одмаралишта Црвеног крста Александровац и температура воде у њему је и лети и зими 24 степена Целзијусова.
На стазама здравља
Вода у базен, која благотворно делује на кожне болести, стиже директно из извора, и мења се свакодневно. Ова вода се и флашира у оближњој фабрици воде „Ла Фантана“ додаје Ђурђевић. Иначе, цела котлина је богата изворима, осим тога краси је и борова шума, има лековитог биља, шумског воћа… Једном речју окружена је нетакнутом природом, а у њој можете уживати и ако кренете у шетњу Стазом здравља, дугом дванаест километара, коју су обележили и о њој бригу воде чланови Еко клуба Жељин. Наравно, чим су реке и извори, ту су и рибњаци са пастрмком. Ко се већ овде нађе може да оде и до средњовековног града Козника, насталог у 14. веку у време Лазара Хребељановића. У августу су деца са целе територије Града Београда најбројнији гости Митровог поља и најрадоснији корисници базена. Ми смо затекли њих седамдесетпеторо, другу групу која је у одмаралиште „Милутин Андрејић“ у организацији Црвеног крста Београд стигла на седмодневни опоравак. Са њима су и пет васпитача, два волонтера и лекарка. Црвени крст Београда је и ове године покренуо акцију „Покажимо им шта заиста значи љубав“, како би заједно са грађанима и компанијама прикупио средства за опоравак социјално угрожене деце из наше престонице. За њихов опоравак донацијама физичких и правних лица прикупљено је три милиона четрдесет четири хиљада динара. Преко уплатница Црвеног крста које су грађани добили уз априлске уплатнице „Инфостана“ , 6270 домаћинстава је уплатило око два милиона петсто осамдесет хиљада динара, а остатак од око четиристошездесетпет хиљада динара прикупљено је у касицама које се налазе у робној кући „Икеа“. Децу су определиле организације Црвеног крста у сарадњи са основним школама, одељењима Градског центра за социјални рад и Удружењем хранитеља из Београда каже Јулија Котел Јеврић, самостални стручни сарадник у Црвеном крсту Београда. Од преосталих средстава и, надамо се, нових донација, као и претходних година подржаћемо организацију кампа „Рука наде“ Удружења Нурдор који се организује у октобру. Учесници овог кампа су чланови породица чије дете није успело да победи канцер. Деца у Митровом Пољу уживају у купању у базену, шетњама, активностима на спортским теренима која окружују одмаралиште, али највише у пажњи коју им поклањају васпитачи и млади волонтери Црвеног крста Бојана Јевић и Никола Петкој који воде креативне радионице у складу са програмима Црвеног крста. Ова деца се, у свакодневном животу, суочавају са разним проблемима. Ми их учимо како да се поставе у неким животним ситуацијама, развијамо такмичарски дух јер је он важан за њихов узраст. Одавде ће изаћи са пуно нових практичних знања – каже Бојана, студент андрагогије која иза себе има седам година волонтерског стажа у ЦК Палилула. Ништа мање амбициозни и посвећени деци су и васпитачи. Једна до њих је и Лидија Виденовић, професорка разредне наставе, самостални педагошки саветник, педагошки сарадник у Министарству просвете, власница признања „најинвентивнији учитељ“ директорка ОШ „Јелица Миловановић“ у Сопоту… и, што је најважније, мама троје деце. На оваквом задатку, рад са социјално угроженом децом, Лидија је први пут. Али као учитељ имала је прилику да се суочи са проблемима ученика чије детињство је било све друго само не весело. Као и сваком детету, и овој деци, а многа су преживела тешке трауме, преко је потребна љубав. Довољно је да их помазиш, загрлиш и отрчаше срећни – каже професорка. – Онај ко има све, има све, онај ко нема ништа њему и мало љубави значи све. То зрно љубави може чуда да начини. Имала сам ученицу која је са прозора скакала, сад је весели одликаш. Или близанци, које сам упознала кад су имали пет година и дошли на моју приредбу. Тада су већ били у хранитељској породици, јер је мајку и њих отац алкохоличар свакодневно злостављао. Приметила сам их, јер нису могли да се опусте. Стално су се у страху освртали око себе. Данас су они одлични студенти, један медицине, а други електротехнике. Тешко је замислити да у главном граду данас живе деца која су први пут у Митровом Пољу узела виљушку или кашику у руку, научила основне ствари из личне хигијене, први пут за ручак добила пун тањир… Посебно је то тешко замислити кад их сретнете окупане сунцем, свежим ваздухом, зеленилом, пажњом и бригом старијих, насмејане, радознале, енергичне… Пожелите само да нико до њих, али и ниједно дете на свету, на питање „шта је љубав“ не одговори „кад тата туче маму, а она га и даље воли“. И пожелите, као што је деветогодишњи Василије из Гроцке, одличан ученик трећег разреда пожелео: Желео бих сваком да дође у Митрове Поље. Јер је овде прелепо.
Наставак можете прочитати у броју 3109.