Непуних шест километара од Тополе кривудавим асфалтним путем који се узбрдицом пење кроз бујно зеленило и прелази преко гвозденог моста на реци Јасеници води у Овсиште, место у коме је рођен Радоје Домановић, славни српски сатиричар. У разасутим кућама и окућницама на југозападној страни овсишког брда вредни воћари и виноградари сваког госта дочекују раширених руку и нуде очувану природу, лепоту крајолика, чист ваздух и органску храну. Све што је потребно за угодан боравак и здрав живот достојан човека.
Насељавање у крајевима око Тополе, према истраживању Боривоја М. Дробњаковића, започело је крајем 18. века а наставило се и у наредном. Нема поузданих података како је Овсиште добило име, али топоним упућује на овас, жито који се вероватно гајило на парцелама у том крају. Куће су грађене на југоисточним и источним падинама овсишког брда а са западне стране и поред реке Јасенице и потока Ракичевице су сеоска имања и ливаде. Најгушће су насељени засеоци Долина, Јошаница и Црквенац.
Овсиште данас живи у складу са природом, има нови изглед, душу, топлину и гостољубље за сваког добронамерника.
Милан Николић, узорни домаћин и власник више парцела под различитим воћем вишегодишњи је председнк Месне заједнице Овсишта и одборник у Скупштини општине Топола. У смирај дана након целодневног рада у воћњаку, разговарамо са њим и сазнајемо:
– Овсиште има око 500 становника у 200 домаћинстава. Мештани углавном живе од пољопривреде, предњаче воћарство и виноградарство али се гаје и ратарске културе. Село је живо, већина младих остаје да ради у својим регистрованим газдинствима. Отворили су погоне за прераду воћа и производњу разних сокова, џемова, пекмеза а од поврћа се нуди широк асортиман разних салата, ајвара и популарни киселии комплети, звани зимница. Имамо отворену винарију и станицу за откуп воћа. Поред тога у селу имамо мајсторе за све занатске радове: зидаре, молере, керамичаре, електричаре… Један део младих је запослен у фирмама у Крагујевцу, Тополи и другим местима. Има и оних који раде у иностранству, највише у Швајцарској, одакле помажу своје рођаке а кад заврше радни век враћају се у родни крај.
Миљојка и Верко Лукић, после више од две деценије у Швајцарској, вратили су се у родно село и на имању наставили неуморан рад. У њихово широко двориште улази се путељком који се одваја од главне сеоске улице. Добродошлицу сваком добронамернику први пружају кућни љубимци малих раса од којих су најбројнији пекинезери. Умиљати и послушни украс су овог газдинства.
Сеоско домаћинство Лукић је регистровано у туристичкој понуди општине Топола и уређено за пријем гостију. У засебном апартману пансионског или полупансионског типа и у собама за ноћивање и салама за ручавање нуди се једнодневни или вишедневни боравак гостију и храна из домаће кухиње.
Текст и фотографије Новица Пешић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању