Галама, смех, јурњава у парку испред Техничке школе „Никола Тесла“ у Шиду. А шта друго и очекивати од средњошколаца последњих дана школске године. На једној од клупа седе њих тројица. Гледају у незнанца што покушава да нађе добар угао за фотографију. Сунце незгодно пада, тешко је усликати цркву у истом парку.
– Може ли фотографија, за успомену– огласи се један од дечака.
Када су дознали да су фотографије за магазин, наста тајац. Кратко. Иницијатор није одустајао. Желе да им се тако заврши, рекоше успешна година. И договор је пао. Може фотографија, недалеко од школе, поред споменика углавном младим „погинулим борцима 1991-1999“. Тако пише на мермерном постаменту испод крста. А изнад уклесано и ово: „Знанче и незнанче, са поносом треба да гледаш на овај крст који се уздиже овде у част људи који су свог млађаног живота чар положили мајци Србији на олтар“.
Онда је прошла наставница па су јој се Милан и Сергеј, тако се зову двојица од три наша нова познаника, похвалили да ће изаћи у новинама и препоручили јој да их купи, а онда је зазвонило. Отрчаше, дечачки несташно.
Одмах до школе, или мало даље од овог спомен-обележја је Црква Светог Николе. Лепо здање подигнуто је у другој половини 18. века. Унутра тишина, нема верника. Јутро је, мирише тамјан, недавно је завршена служба. Свако ко први пут уђе сигурно ће одмах да примети прелепи иконостас. За цркву се претпоставља да је зидана од 1758. до 1765, а за иконостас се зна да је урађен 1787, те да га је осликао земунски сликар Григорије Николић.
У кућици поред црквене улазне капије госпођа која продаје свеће и сувенире одби на жељу намерника да види рззницу.
– Нема ко да вас води, сама сам, а и требало би да то урадите преко агенције – одговори и преко рамена незадовољног новинара позва мајку са малим дететом да приђе. Нешто око крштења су се договарале.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању