Управо у таквој потрази за оним искреним, топлим сусретом, упознајемо Срђана Добраша, рођеног Бањалучанина немирног духа, чији дечачки сан о бескрајним путовањима никада није утихнуо. И његов животни пут је занимљив: од успешног спортисте који је са 17 година представљао своју земљу на светском првенству у Казахстану, до рада у свету информационих технологија. Ипак, срце га је неумољиво вукло ка истраживању. У забаченим селима Етиопије или скривеним улицама Индије, Срђан не трага за егзотиком коју би тек тако забележио објективом. Он тамо одлази да би чуо тишину људске душе и исписао причу коју она носи. Његов профил, @srdjan_dobras, није тек пука галерија фотографија, то је збирка тренутака у којима се двоје људи, путник и домаћин, на трен препознају у својој рањивости и једноставности. Кроз те кадрове, Срђан нам нежно скреће пажњу на лепоту малих, обичних ствари, подсећајући нас да су тишина, осмех и искрен људски сусрет заправо најдрагоценији дарови које једни другима можемо да поклонимо.
Гвинеја, Гвинеја Бисао и Фритаун као ритмови западне Африке
Ово су простори где се природа и традиција сусрећу у јединственом духу, скривајући пределе који нису на мапама масовног туризма. Кроз објектив нашег саговорника, који нам доноси аутентичне записе из Боке, Конакрија и Бисаа, откривамо душу западне Африке:
“Прашњава станица у Гвинеји Бисао и сати чекања који и одраслима тешко падају. Док сви негодују због хаоса, ова девојчица на поду проналази свој мир и стидљивим, радозналим погледом испраћа путнике.”
Конакри, главни и највећи град Гвинеје донео је Срђану још једну упечатљиву фотографију и сусрет:
“Поглед жене, ухваћен у прашини и врелини Конакрија, носи тежину живота у којем се ништа не добија лако. Од детета с тешким теретом на глави до продавачице у хаосу улице, свака фигура на сликама оличење је чисте, жилаве отпорности и поноса који пркоси суровој реалности.”
Западни део Гвинеје, Боке, пружио нам је још неколико фасцинантних, фотоапаратом забележених прича:
“Контраст између сурових животних услова и бескрајне љубави коју су ми ова деца пружила током нашег дружења, само је доказ да осмех говори универзалним језиком, без обзира на наше порекло или боју коже.“
Као упечатљив град, Срђан издваја и Фритаун. Град који носи ожиљке историје, али и дух несаломиве наде, нашег саговорника инспирише да направи фотографски запис, остајући накратко нем пред суштином:
„Кроз стакло аутомобила ухватио сам поглед који не допушта никакво сажаљење. Намрштено лице дечака и поглед који те прострели као метак, без иједног трага дечије безбрижности.
Пише: Јована Миловановић
Фото: Срђан Добраш, Валентина Ерцег
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању