Фалила је још та фотографија па да ова фото-прича буде заокружена. И чинило се да ће све да буде у реду. Две униформисане даме, на нашем граничном пункту, као да се обрадоваше том чину. Фотографисање је у реду. А онда је колега узео мобилни.
–Немате одобрење да фотографишете границу– био је кратак после обављеног разговора. – Ни изблиза, ни из далека. Жао ми је.
Жао би и нама, посебно Синиши Вујасиновићу, домаћину, председнику Савета месне заједнице Нештин. Готово је гостима обећао ту фотографију. А, ако сме да се чита са лица, утисак је да су и две даме биле мало разочаране. Но, служба је то, озбиљна, поверен им је гранични прелаз, емоције и жеље по страни. Правила су правила.
А тај гранични прелаз је прича. Необична. И не само тај, него још три таква пункта. Свакога дана ђаци, основци од петог до осмог и средњошколци, запослени и они који су административно везани за Бачку Паланку, морају овде да изађу из Србије, уђу у Хрватску, пређу неколико километара, па опет на границу уђу у Србију. И тако стигну до своје матичне општине. И тако сваки дан. Јер, само два села са ове, сремске стране, Нештин и Визић припадају прекодунавској бачкој територији. И, док је Југославија постојала, тих девет километара, колико су удаљени од Паланке, Нештинци су прелазили лако и брзо преко моста. Тамо трговали, носили производе, куповали . Могу и данас, али је много тога царинским прописима ограничено. Онда је пувучена граница, мост припао Хрватској, па је настала ситуација која, ево, траје и данас.
Некако је и ишло то док наши суседни нису ушли у Европску унију. Имали су Нештинци и Визићани погранична документа, није било проблема. Проблема, додуше, нема ни сада, сви су пуни разумевања за њих, али правила су правила.
– Када је Хрватска примљена у Унију, контрола је и за нас, мештане ова два села, постала иста као и за све друге који прелазе границу – прича Синиша. – Класична провера пасоша. Имали смо и неколико дана збрке када је избила корона, али и ту је убрзо све постало, условно речено, уобичајено. Но, није лако. Колико год да и наши и хрватски цариници имају разумевања, процедуре морају да се испоштују. Ето, то је наша свакодневица.
Нештин данас није ни трећина онога што је био у напону. А да се овде живело богато и да су постојали услови да свако за себе и породицу пристојно заради, види се и када се прошета местом. Иако је доста објеката попустило под теретом времена и запуштености, лако се уочи какве су то зграде биле. Комфорне, квалитетно зидане, са украсима на фасадама.
– Ма, услови за добар живот постоје и сада, пре свега мислим на инфраструктурне, што је и те како важно – прича Синиша. –Струја, вода, гас, телекомуникације, асфалтиране улице, објекти, све је ту. Да је само бар два погона да се изграде, овде би за живот био рај. Баш онако како кажу они који имају викендице. За њих је рај, јер не морају овде да зарађују. Све друго што им треба имају, укључујући и прелепу природу и чист ваздух.
Разговарамо у великом, новом и уређеном објекту у центру места. И док Синиша износи „личну карту” села, Евица Ковачевић, секретар Месне заједнице, доноси кафу. Праву, домаћинску.
– Овај објекат, где смо тренутно, сазидали смо 2008. године и ту је све што треба житељима – објашњава домаћин.– Сада је овде амбуланта, апотека, пошта, библиотека, Месна заједница и Месна канцеларија, ветеринарска амбуланта. Лекар ради пет дана у недељи, тако да пацијенти за оне основне ствари не морају преко границе.
У канцеларију бануше гости. И представише се. Комунални инспектор је дошао да види како се уклања квар због којег може да буде угрожен водовод. Синиша притиска, тражи да се уради све што се може, енергичан је, готово агресиван. Жели да све и одмах буде решено, у најбољем интересу за његове Нештинце.
– Ма, тако дођу, обећавају све и свашта, и оду – појашњава касније док шетамо местом зашто је онако енергично тражио да се уради све што треба и то одмах.– Овде живе вредни људи, хоће да сарађују, али мора нешто и да им се пружи. Да виде да неко брине о њима и да решава њихове проблеме.
Низбрдо, путем што ка граници води, на узвишици с леве стране, на заравни, пажњу привлачи црква. Посвећена је Светој Ани, а подигнута средином 19. века. Са тог узвишења, десно преко, види се звоник друге цркве. Посвећена је Светим врачима, Козми и Дамјану.
– Ево завршавамо парохијски дом – прича Синиша док склања дрвене палете којим је свештеник затворио пролаз где је планирана капија.–Црква је старија од католичке. Подигнута је у другој половини 18. века.
Врата закључана, свештеник се не јавља на мобилни, па је пропала прилика да се сусретнемо са чувеном мироточивом иконом Пресвете Богородице.
Десетак метара од црквене капије, готово приљубљено уз гвоздени електрични стуб, налази се обележје са крстом. Подигли су га мештани, а на њему између осталог пише да је подигнут за „сећање на солунске добровољце и на све жртве које своје животе уградише у одбрану отаџбине 1912–1918 године”.
– Видите ову кућу иза крста, са иницијалима Ј.А. на фасади – показује Синиша. – Власници су били тако богата породица, да је у време жетве на њиховим њивама било и до 400 радника. Еј, а данас село има 600 житеља.
Није сунце летње, не пржи, али шетња селом траје, жедни се. А крај друма, укопана чесма. Испод озиданог свода хладна вода тече из четири луле. Хвали се Синиша водом. Каже да Нештин има изузетно квалитетну воду са фрушкогорских изворишта.
– Ово преко улице је наш мали рибњак – одлази Синиша на други крај пута. –Вода испод друма улази у овај базен, и ту оне уживају.
Добро им је у овој изворској води, баш као и пару лабудова који лагано клизе површином рукавца Дунава. Када је наш домаћин пришао обали, они кренуше ка њему. Навикао их, долази ту у шетњу, па их храни.
– Ово је први рукавац, иде острво, па други, а онда главни ток Дунава– пружа руку Синиша ка води.– И преко је наша општина. Хајдемо на улаз у село, тамо је један од два споменика посвећена борцима Другог светског рата, ако дрвеће није израсло превише, можда и видимо Паланку.
Леп је и необичан тај спомен-обелиск. Рад је Јована Солдатовића. На бакарним плочама су имена мештана палих за слободу. Можда би се, са висине до које сеже споменик видела Паланка. Са платоа више не. Дрвеће које расте десно заклања поглед.
– Каква нам је перспектива, питате – Па ако сте чули колико нас има и колико нас је имало, ако сте чули да у клупама четвороразредне школе седи седамнаест малишана, ако сам рекао да у предшколској установи ове године нема деце, као што нема ни посла ни моста, није тешко закључити. А само две ствари све решавају. Када би се отворио, хајде можда не и два, али бар један мали погон, млади би остали. Када би се са мртве тачке покренула иницијатива давно покренута о изградњи моста, опет би то био разлог да млади остану. Овако, зна се ка ком путу или мосту одлазе млади.
Пре граничног прелаза, само коју стотину метара, узани асфалтни пут дуж граничне линије води ка суседном Визићу. У котлини, поред жуто офарбане ограде мостића из чесме без славине шикља вода. Лево је спомен-парк, сећање на борце Другог светског рата. Мало даље, узбрдо све надвисује торањ Цркве Светог архангела Михаила. Уз њу је и основна школа са четири разреда и са бројем ученика слично као у Нештину. Они су још и добри са ђацима у односу на Нештин, рекао би неко. Јер, ово мало место има тек две стотине житеља.А сигурно да би сличну причу Синишиној имао Лазар Коменић, председник Савета месне заједнице. Јер, исте муке са одласком у Паланку имају и Визићани. Али, морао је Лазар изненада у Паланку на састанак, па је пропао договор . Преко моста, преко два гранична прелаза или четири пункта.
Текст и фотографије Огњан Радуловић