БЕНД „ЛИМУНАДА“
У славу радости живота

Пре осам година појавили су се стидљиво и шармирали слушаоце својим веселим извођењем светских хитова из педесетих и шездесетих година. Памтимо их по нумерама „Експрес кафа“ и „Перфидија“ које су некада у Југославији прославили Ђорђе Марјановић односно Звонимир Кркљуш. Имали су и неке своје песме, попут њиховог највећег хита „Збогом љубави“, али… док смо рекли „лимунада“ и попили једну чашу, нестали су, бар из медија. Снимали су они песме и даље, али због честих промена чланова групе, није их много било у јавности.

Они који су помислили да је то била група за једно лето преварили су се. Ево их поново, са песмом „Не тугуј душо“. Њом најављују заокрет, музички и медијски. Прво – обећавају да ће сада снимати само песме које лично напишу. Већ најављују и следећу – „Боље је што више нисмо заједно“. Друго, нове песме више нису музичка подлога да се прави урнебес на подијуму за игру.

„Не тугуј душо“ је балада која се пева у пола гласа, готово шапатом.  Ако ти треба љубав, мрдни задњицу и потражи је, тако би се могла сажети порука песме за коју је сјајни, узбудљиви, фелинијевски и, наизглед, скупоцени, спот режирала Маја Узелац. Од групе која нас је подсећала на златно доба фестивала у Сан Рему постали су… Ник Кејв! Без Кајли Миног.

Данас у шесточланом броју, они заиста делују као рокенрол састав који и не зна шта су то шлагери (знају, знају, верујте нам на реч). Не одустају од музикалних изненађења, па уз класичне инструменте – гитаре, бубњевe и клавијатуре – они у својим песмама и наступима користе дувачке, гудачке и ударачке секције. Велике баште, домови културе, галеријски простори и мањи фестивали идеална су места да покажу шта знају. „Нисмо ни гневни, а ни баш млади, да будемо део великих музичких фестивала“, објашњава Миодраг. Али, и то све тек кад епидемија прође. Прошле године су имали тек два концерта!

Ватрогасно друштво

Алфа и омега састава је Миодраг Нинић (39) који пева, свира на гитари и пише песме. Захваљујући упорности овог архитекте, и његовом осећају за лепо и елегантно, ова група озбиљно приступа када излази у јавност. Сакои и панталоне за младиће, и хаљина за девојку, подразумевају се. Кравате и лептир–машне нису обавезне. „Наше одевање је савремено, грађанско и културно, није ретро, само тако изгледа у доба банализације свега“, објашњава Нинић. „Исто је и са нашим песмама. То што не користимо псовке и сленг не значи да су из средине прошлог века“.

Док причамо са Миодрагом, имамо утисак да разговарамо са архитектом који воли музику, а не са музичарем који је дипломирао архитектуру. И објашњава нам да сви чланови „Лимунаде“ имају неку своју професију или занимање од кога живе, а да се окупљају по потреби. Другачије не би могло.

– Ми нисмо генерацијски другари из средње школе, већ ансамбл оних који су се као одрасли људи и формирани музичари одређених афинитета окупили око Владе и мене – објашњава Миодраг. – Ми се чак ретко дружимо приватно, више као да радимо у оркестру друштва ватрогасаца: свако добије неки задатак, своје ноте, окупимо се и свирамо. Више се дружимо када негде путујемо ради наступа. Мада, и тада сам обично само ја за то да се негде изађе, а заврши се тако што други спавају после концерта или се одмарају пре наступа, а ја сам изађем да се прошетам. Зато стално говорим да ми нисмо никакав старомодни бенд који свира ретро музику. Веома смо савремени.

Све је почело када су се упознали Миодраг Нинић и Влада Живковић (39), тада студент дизајна звука на ФДУ, на неком од градских музичких дешавања. Причали су о феноману шлагера који су различито разумели. Влада је тада свирао у „гаражном“ бенду „Крш“, а Миодраг са различитим групама које су свирале стране песме.

– Мени је била ближа та музика педесетих и шездесетих него Влади, али никада ми не би пало на памет да некога давим тиме – прича Миодраг за „Илустровану Политику“. – Од оца сам наследио љубав према „Битлсима“, „Ролинг Стоунсима“, „Енималсима“, али ме је занимала и цела та европска музика коју је пуштао Радио Луксембург, посебно италијанска, која је била посебна, другачија.

Међутим, Влада и Миодраг, данас једини чланови групе који су од почетка у „Лимунади“, ни сами најпре нису били сигурни како желе да звуче и у ком правцу да иду, па су их многи музичари са којима су свирали напуштали. Знали су само да не желе једноставно да изводе туђе легендарне хитове и буду „конзерватори старих песама“. Миодраг је много изучавао ту музику, занимала га је теорија, поетика, концепт настанка тог жанра, а Владу мелодије и то, много више неге друге врсте музике, попут свинга, џеза или кантрија.

Полет и квалитет

Нимало их није шармирало када их неко похвали речима „ јао, што су слатки“, „баш дивни повратак у прошлост“ или „добро је за плес“. Од тога су бежали:

– Наш циљ је био да стварамо нашу музику која инспирише на културно понашање и веру у боље сутра, не обавезно енергију и узбуђење, али свакако радост живљења – каже нам Миодраг Мики Нинић. – Тако је и данас када музиком доминира нејасни бунт или рачуница како зарадити новац. Имам утисак да је после краха револуционарне 1968. и пада државе благостања изграђиване након Другог светског рата, дошло до победе испразног модела потрошачког друштва.

С крајем обнове и изградње света после рата, наступило је доба када је требало трошити да би привреде света и даље јачале.

– Логично, почело је мање да се води рачуна о квалитету, а више о користи, о употребној вредности свега, па и музике. Тако је и фестивал у Сан Рему постепено избацивао симфонијске оркестре из свог програма и музичаре, да би данас догурали само до певача на бини који пева уз снимљену мелодију. Песме дуже трају, једне исте деонице се понављају унедоглед и све је упрошћено до баналности.

Другим речима – јефтино, а исплативо. Миодрага и Владу то не занима, већ да праве нову музику која се ослања на оно што је било пре 1968. године, на време полета и квалитета. У покушају да такав став представе јавности помажу им и остали чланови групе: Марија Ковачина (30) за ударљакама, Стефан Пејатовић (33) на бубњевима, Драган Миловановић (45) са клавијатурама и басиста Лука Арежина (30). Сами себи су издавачи, менаџери, возачи, финансијери снимања…

– Ни Влада ни ја се не претварамо да смо музичари, ми музику волимо, њом се озбиљно бавимо, улажемо наш новац и верујемо у песме које пишемо – закључује Миодраг. – Имамо их већ тридесет у фиоци и ниједна не личи на другу. Неухватљиве су као и музички жанрови који се у њима преплићу. До лета ћемо објавити трећи албум, а за наредну годину већ планирамо и други.

 

Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ