МИСТЕРИЈА ПРЕДРАТНОГ БЕОГРАДА
Убиство најбогатије Српкиње

Јануарска ноћ 1933. Драга Митрићевић се више од двадесет дана није јављала својим јединим пријатељима, доктору Рашићу и његовој супрузи, још од Божића. Они су станованили у Улици Страхињића Бана, а она на другом крају центра града, у Краља Милана 5, у кући коју је 1895. изградио њен отац Јован (срушена је почетком седамдесетих а на њеном месту је данас зграда Пореске управе Србије). Кренуо је Рашић да је тражи, лупао на врата њеног дома, чекао, звао телефоном, остављао поруке и после неколико дана отишао у полицију.

Инспектор Рада Поповић је кренуо у потрагу. Јавност Београда већ се узбунила, штампа је извештавала о мистериозном нестанку жене о чијем богатству су се испредали митови. При том, она је била потомак угледне породице чији је отац Јован био градоначелник и управник полиције у служби краљева Милана и Александра Обреновића, чији је деда Михаило био важна личност на двору кнеза Милоша… Имали су куће и имања од Крагујевца (одакле су родом) преко Смедерева, до Ваљева и Београда. Колико је била позната по богатству, толико је била чувена и њена шкртост. Волела је да дугује и узима од других, али и да другима позајмљује уз велику камату.

Одмалена је била чудна и својеглава. После брака који је трајао неколико месеци више се није удавала и зазирала је од људи, мушкараца посебно. Отац јој је умро на рукама 1899. и њој је тестаментом оставио све богатство, што је изазвало прави рат који је Драга повела против мајке Савке и сестре Лепосаве.

Имала је много непријатеља и инспектору Ради Поповићу није било лако да реши случај. Недељу дана се трагало за „бабом“, како су у жаргону  сви називали Драгу, која је у том тренутку имала 66 година. Док је попис „бабиних“ ствари нађених у сефу једне банке трајао више од десет сати, потрага за Драгом била је мукотрпнија. Живела је на плацу са две зграде и двориштем између. Више од две хиљаде квадрата стамбеног простора. Полиција је неколико пута чешљала целу кућу и нису нашли никакве трагове провале или насиља. Само два изгладнела вучјака, старог гусана и неколико кокошака. Онда је један анонимни женски глас позвао инспектора Поповића и рекао где да траже „бабу“.

Први српски ријалити

„Убијена тупим предметом из замаха, можда и мало придављена“, гласио је извештај са аутопсије. Док су износили леш, на улици се окупило много света. Страна штампа је писала о случају, четири хиљаде људи је отишло на сахрану жене коју нису волели – само су желели да учествују у ријалити програму тог времена. Сахрањена је у правом саркофагу тешком 400 килограма, најскупљем у оно време у Београду, у гробницу где су већ били остаци њеног оца и мајке, али не и сестре Лепосаве, коју није волела.

Лепосава, удата за Михаила Јовановића, на Новом гробљу је имала своју породичну гробницу, за коју је споменик правио чувени вајар и каменорезац Анђело Бертот. Ту су већ лежали Лепосава, њен муж, ћерка Софија, син Пера, који је под чудним околностима умро само месец дана раније.

Једини наследник великог богатства био је Велибор Бора Јовановић, најстарији Лепосавин син, а Драгин омражени нећак. Велибор и његов брат Пера свађали се око наследства које им је остало иза њихове мајке. Између њих је стајао породични адвокат Арса Стаменковић који је, ипак, био ближи Бори. Драга  је причала како Бора жели да отрује и њу и Перу и све наследи.

Чудно лечење од душевних болести, тајанствени опоравак у Бечу, необична саобраћајна несрећа у Београду, поновни одлазак у душевну болницу, отказивање бубрега и – смрт. Тако је завршио Пера Јовановић. Драга је на вест о његовој смрти одмахнула руком, рекла да му је говорила да ће га отровати и тражила је обдукцију. После месец дана, убијена је и она.

Три године касније истрага је обустављена без проналаска убице, десио се светски рат, промена власти и све се заборавило… док Живојин Жика Петровић (51) није ову мистерију ставио међу корице књиге „До виђења“, коју је недавно објавила „Лагуна“. Живојину је писање хоби, а основно занимање – улагање у знање и образовање, своје и туђе. Стручњак је за електронику, дипломирани менаџер, оснивач Српске Научне Телевизије (данас BrainZ“), покретач многих часописа посвећених иновацијама, добротвор загледан у будућност и – свемир. Његова прва књига „Нестварно, а стварно: невероватне приче из наше прошлости“ већ је привукла пажњу читалаца, али је потпуно у засенак бацила ова друга „До виђења“ чије је девето издање већ у припреми. Писао је готово три године, а више од осам месеци свакодневно је истраживао у Историјском архиву Београда. На домак од одустајања, затражио је још једну кутију и пронашао оно што је тражио.

Шетња са мртвима

Тако је настао овај документарни трилер у коме је све истинито, чак и описи неких ликова и места за које је аутор мислио да су плод његове маште. Јавио му се унук инспектора Рада Поповић који је плакао пола сата када је прочитао књигу јер је писац његовог деду описао баш онаквим какав је био.

Живојин брзо мисли, а оно што смисли одмах узима у рад да од тога створи нешто опипљиво и корисно. Идеју је добио док је једног дана шетао београдским Новим гробљем, својеврсним музејем на отвореном, јединственом збирком вајарских дела и…

– Добро, није да сад ја шетам по гробљима и тражим теме за писање – смеје се Петровић. – То је дошло касније. Најважнији је мој родознали дух иноватора и истраживача, радио-аматера, који имам одмалена. Једна од тема које волим да истражујем јесу и историјске личности и догађаји. Био сам на једном помену и приметио сам тај чудни споменик са чудним натписом „До виђења“– исписаним другачијим, старинским фонтом, ћирилицом. Висок четири метара, споменик је штрчао изнад свих осталих. Привукао ми је пажњу, али сам брзо на њега заборавио. После неколико месеци ме је сасвим друга прича подсетила на то да је реч о некадашњој гробници најбогатије Београђанке и Српкиње свих времена.

У тој гробници одавно она не почива.

– Када је грађена, била је најскупља и највеличанственија гробннца икада виђена у престоници – каже Петровић за „Илустровану Политику“. – Њено постављање трајало је месец дана, још за живота Драге Митрићевић, негде пре Балканских ратова, можда око 1910.

Драгина мајка Савка је у аманет ћерки оставила да направи такву гробницу и шест хиљада дуката да се то оствари. Желела је да гробница одговара величини и значају њеног оца, деде и прадеде из породица Митрићевић – Димитријевић.

– Међутим, Драга је толико била шкрта да је мислила само о томе како да испоштује мајчин завет, а да паре сачува – објашњава нам писац књиге. – Ангажовала је адвоката да у Бечу наручи посебан, шведски гранит и да тамо направе споменик какав овде не постоји. Они су то и урадили и једва га дотерали у Београд. Мајстори су га монтирали месец дана на гробницу. У то време је Драга већ била у свађи са рођеном сестром и наредила је да се никако не упише њено име на споменик, већ само мајке и оца и да се испод допише: „До виђења“. Баштовану гробља је обећала новац уколико ноћ уочи пријема споменика оде до њега и излупа га и оштети на неколико места. Када је дошла да преузме обављен посао она се „згранула“ и адвокату, иначе породичном пријатељу и њеном куму, рекла да јој не пада на памет да плати оштећену робу.

Позната, а непозната

Ту настане сукоб.

– Радионица из Беча тужи Драгиног адвоката који је морао да плати споменик. Онда је адвокат тужио „бабу“ и спор је трајао 20 година. Али, ни то није све. Она чак није исплатила баштована коме је обећала част уколико оштети споменик. Он је једне ноћи дошао и поскидао девет позлаћених фењера који су стајали на гробници и тиме се наплатио.

Аутор књиге је покушавао са другарима из Народне банке Србије да утврди колико би данас износило Драгино богатство и дошао је до закључка да то може да буде и читавих пола милијарди евра! Није имала децу и наследнике и заиста је чудно било да је толико послова водила, а новац је само сакупљала – нити га је коме давала, нити га је сама трошила.

– Можда је генетика у питању – покушава Живојин Петровић да објасни личност баба Драге. – И њен отац је био чувен по цицијашлуку, али бар је имао коме да остави богатство. Драга је издавала станове и куће, узимала паре, чувала их, позајмљивала их другима уз велику камату, куповала акције и предузећа и нико, по њеном изгледу и држању, не би веровао да је толико богата.

Имала је 16 штедних књижица код различитих банака, са уписаним милионским износима и оне су скупљале прашину у дну јединог ормана који је имала у кући.

– Била је позната, а непозната. За њу су сви знали, али о њој нису ништа знали. Била је мистерија невиђених размера. Била је школована и промућурна и судећи по пословима које је склапала, није била сенилна старица. До последњег дана живота водила је свеску исписану јасним, трезвеним рукописом, у коју је бележила све издатке и приходе. Уписивала је чак и да је дала два динара за кафу, динар за хлеб… и тако сваки дан. Остајала би дужна у пекари и плаћала сутрадан. Никада и никоме није платила одмах. Чак је и колпортер „Политике“ имао муке да на крају месеца наплати новине које јој је испоручио.

Живела је за новац?

– Мислим да је она упала у негативну спиралу: новац стално пристиже и Драгу све више сабија у рупу у коју се затворила и где је била у посебном психичком стању. Она није прала завесе и прозоре, сама је живела на том великом плацу са две куће, једна до улице, где је боравила у једној соби, и друга на крају дворишта, са становима које није издавала. Није имала никакав намештај, један кревет, један орман и један сто са столицама. Стално у страху да ће је неко отровати или убити, иза врата је држала секиру, а имала је и седам пиштоља, једну двоцевку, две пушке и три сабље. Увек је за појасом носила револвер. Носила је и штап којим је тукла људе који је случајно погледају на улици.

Сви у лудници

Право је чудо да таква наџак-баба може да буде и пословна жена!

– Била је образована и промућурна, никоме није говорила о својим пословима. Имала је 15 адвоката и са свима се на крају закачила. Сваки од њих је знао за по један њен посао а нико целу слику о томе колико она има новца и имовине. Носила је један стари капут, један исто толико стари шешир, црну и белу чарапу – због урока. Ни по чему није одавала утисак иоле имућне жене. Она није само наследила очево богатство већ га и надоградила.

Када је отац умро, било је логично да се имовина подели између две ћерке, али оне никако нису могле да се договоре око тога. Њихова мајка Савка, блага и племенита жена, покушала је да смири ћерке, да не праве скандале, али није вредело. Ни адвокати нису успевали да их уразуме.

– Очеву омиљену фотељу су пресекле на пола и свака је добила једну половину, јер нису могле да се договоре, – каже Живојин Петровић. – На крају су адвокати смислили јединствено решење за поделу имовине: лицитацију у оквиру породице. Која од њих понуди више за неку кашичицу, рецимо, добија је, а новац иде у заједничку касу из које се на крају дели на пола.

Драга се толико наљутила на мајку да је избацила из куће! Од тада је сама живела, а мајка је брзо после тога умрла. Велика несрећа (или клетва) задесила је породицу.

– Лепосава је завршила у душевној болници и умрла је од шизофреније. Њена ћерка Софија је такође умрла у душевној болници. Млађи син Пера је завршио у душевној болници. И старији син Велибор, такође 1954. завршава у душевној болници и умире две године касније. Он је добио сво наследство иако су поједини адвокати говорили да то не би требало да се деси док се не пронађе убица или Велибор докаже да је невин.

Полиција је најпре ухапсила два радника који су признали убиство, али су пред судом све оповргли. Потом је инспектор Поповић покушао да ангажује и видовњака Луја Розенштајна који је је у хотелу „Славија“ имао своје шоу-програме погађања судбине. Полицију је упутио на човека који се већ налазио у затвору. Пре него што је могао да буде испитан, избио је велики скандал пошто је „Политика“ 1936. објавила текст како гатаре помажу полицији у њеном послу.

Рогови у врећи

Инспектор је премештен на место обичног полицајца позорника, а новинари који су писали текст, уместо обећане награде од уредника, нестали су. Један од новинара био је Жикица Јовановић који је остао без посла и пријавио се као добровољац за Шпански грађански рат, а после погибије у Другом светском рату остаће упамћен као народни херој с надимком Шпанац.

Несрећни наследник Драгиног богатства Велибор је на коцку и лагодан живот у Бечу и Београду потрошио сву имовину већ до почетка рата. После је живео као сиромах. У тренутку Драгине смрти имао је 42 године, а водио се као „студент медицине“ у Бечу.

Његова удовица Марија, Аустријанка, на крају је преузела остатке некадашњег богатства и распродала их да би намирила дугове покојног мужа. Продала је чак и ту велику Драгину гробницу и све њих пренела у гробницу Драгине сестре. Одмах затим је напрасно умрла и та Марија. Није имао ко да је сахрани, већ нека комшиница па су и њу ставили у исту гробницу. Њихових имена нема на споменику, али сви почивају на једном месту. Судбину им је, изгледа, одредила оно „до виђења“. Толико су се сви мрзели, а на крају завршили заједно у вечности. Ваљда су сада нашли мир.

Лепосавина гробница је уметничко дело и она се не руши, чак иако нико не плаћа за њу. Драгина гробница сада припада породици Јовановић која је педесетих, када је купила, живела у Балканској улици. Они су ишмирглали имена оних који су ту раније почивали, али су оставили онај натпис „До виђења“, вероватно не знајући за драме покојника. Петровић је чуо да још само једна унука тих Јовановића живи и да понекад дође на гроб.

 

Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ