Аутобус улази у мали кружни ток и намерава да настави право. Насред трга га зауставља корпулентна црнкиња у полицијској униформи и наређује да крене улицом десно. У исто време двојица полицајаца постављају металну ограду, ону против демонстрација, и затварају пут право. Возач аутобуса покушава да објасни полицајки да не може десно, мали је простор за маневрисање, може само право. Моли да само на трен склоне ограду да прође. Не помаже. Десно, па десно, показује руком дама.
Наста гужва. Па хаос. Париз је то. Аутомобили као да су повезани у низ, иду буквално браник уз браник. Мучени возач нема куд, и даље моли, показује дами у униформи на колоне које се стварају из све четири мале улице које се сливају у кружни ток. Почеше да трубе сада већ нервозни возачи. А сирена у Паризу, иначе, готово да се не користи. Што је говорио бивши и упокојени наш амбасадор у овом граду, професор Предраг Симић, овде сирену не морају у фабрици да уграђују, за разлику од наших возача којима је једна рука увека на труби.
Уразуми полицајце неко од надлежних које је дама позвала телефоном. Прође аутобус.
– Отако су почеле припреме за Олимпијаду и кренули радови на улицама ово је честа слика – каже Кристијан, наш човек који већ око три деценије живи у француској престоници. Познаје одлично ситуацију у граду, јер је послом везан за градске улице. – Идете колима и буквално испред вас стане полицајац, заустави саобраћај и затвори улицу. И то је баш велики проблем. Јер, Париз са својим прстеновима од улица има неке саобраћајне законитости.
Француској као да Олимпијада није пала у добро време. Економска криза осетна, избори, цела Европа у проблемима. А манифестација таква да све мора да буде урађено до савршенства. Чак и Сена да буде очишћена па да се у њој, званично, заплива после сто година.То пливање пре једног века збило се последњег такмичарског дана на Олимпијским играма одржаним 1924. године.
Тако је, условно речено, у старом делу града. Јер, као што у Београду за стари део кажу „у кругу двојке“, тако је у Паризу то такозвани Први прстен. Одмах преко Сене подигнут је пословни центар. Тамо нема овакве гужве. Али има кркљанца друге врсте. И то изгледа овако: Девет је сати пре подне. Из вагона метроа са линије број 1 излазе путници. У оделима, са краватама, фасциклама и актен ташнама. Журе. Ако се којим случајем туриста или неко ко не жури на посао нађе у тој реци од људи, и не успе да одржи корак са њеним током, сигурно ће у наредних неколико десетина метара да буде изувен бар три пута. Тај стампедо траје око сат времена, јер је тај први радни сат клизно радно време. И тек када се та река улије у стотине солитера и облакодера, грађене само за канцеларије, онда настаје тишина. И готово да у том делу после тога нема живе душе.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању