TAMARA ALEKSIĆ KAO KRALJICA MARIJA
Udata za vojnika

Kontroverze koje je već na početku serija izazvala nisu se doticale mlade glumice.

– Pravo da Vam kažem, nisam još imala vremena da sumiram svoje utiske o prvih pet epizoda, kamoli da čujem tuđe. Čekam da mi se malo smire obaveze pa da sa kumom Ljubom Bulajićem odgledam i ostalih deset epizoda.

Gotovo da ste jedini važan ženski lik u seriji: kako sa ove distance gledate na ono vreme bez žena u politici, zbog čega i nema mnogo prostora za ženske likove u seriji?

– Ne bih se složila. Žene su uvek sveprisutne u svakom vremenu i u svakoj sferi, samo je pitanje koliko je njihova priča u fokusu. Ovo je priča o Aleksandru Karađorđeviću i njegovom životu od 1918. do 1934. Svi ostali likovi, i muški i ženski, su tu da objasne njegovu priču. To je bio cilj Vuka Draškovića dok je pisao roman, pa samim tim i Zdravka Šotre dok je pisao scenario i režirao seriju.

Kako Vas je, kako to često naglašavate, uloga kraljice Marije učinila boljim čovekom?

– Dovoljno je samo čitati o njoj i već ste inspirisani da preispitate koliko vi činite za svet oko sebe. Od humanitarnog rada do brige o svojoj deci, suprugu i narodu. Ona je zaista bila Kraljica Majka. Dosta sam čitala o njoj, ali i slušala od ljudi. Posebno od božanstvenog Vlaste Velisavljevića koji mi je prepričao dva susreta sa njom, kad je bio dete. Ta emocija sa kojom je govorio bila je dovoljan pokazatelj da je ona zaista brinula za svoj narod. Neverovatna žena.

 Koliko ste zaista znali o ovom periodu naše istorije, o dinastiji Karađorđević i posebno kraljici Mariji pre nego što ste počeli da se pripremate za ulogu?

– Na žalost, ne ovoliko detaljno kao sada. Imala sam sreće da sam posle još nadogradila znanje jer sam snimala film, sa divnim Gordanom Matićem, koji se bavi suđenjem atentatorima na kralja Aleksandra i Luja Bartua, tako da sam obuhvatila i taj period.

 Zbog ovog lika ste bar dve nove veštine morali da savladate: da govorite rumunski i da vozite automobil. Kako su Vam išle obuke?

– Časovi rumunskog, časovi vožnje, farbanje kose, dobijanje kilograma zbog uloge – sve je to mačiji kašalj u odnosu na časove srpskog sa mojom profesorkom i lektorkom. Znali smo da moramo da prikažemo Marijino postepeno učenje srpskog kroz seriju, a naći akcenat za nekog ko je rođen u Nemačkoj, školovan u Engleskoj, pa se vratio u Rumuniju, a sa verenikom govori na francuskom… to je bilo poprilično teško. Marija nije znala srpski kada su se verili. Tada je odlučila da mora da ga nauči, jer ‘jedna kraljica ne sme da ne govori jezik svog naroda’, kako je tvrdila.

 

Piše S. JOKANOVIĆ

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju