Из организације Animal Rescue Serbia наглашавају да је Србија дом великог броја дивљих биљних и животињских врста, од којих су заштитом обухваћене укупно 2.633 врсте. Међу њима, чак 1.783 врсте спадају у категорију строго заштићених, од чега су чак 1.042 врсте животиња, с најбројнијим бескичмењацима. Међу строго заштићеним врстама је: 50 врста сисара, 307 врста птица, 18 врста водоземаца и 18 врста гмизаваца, 38 врста риба и 610 бескичмењака.
Када је реч о флори, строго је заштићена 641 биљна врста (маховине, папратњаче и семенице), 75 врста гљива и лишајева, као и 25 врста алги.
Природно богата флора и фауна је ту – али не и брига о њој.
Биолог др Милан Пауновић, музејски саветник у Природњачком музеју у Београду, истиче листу најугроженијих животињских врста у Србији. И док за неке највероватније никада нисте чули, забрињавајућа је чињеница да се на овој листи налазе и животиње попут риса, медведа или две врсте твора.
Шта спречава дивље врсте да остану дивље – и на броју?
„Већ у основној школи нас уче о нераскидивој вези биљака и животиња чији природни поредак и еколошку хармоничност је неопходно чувати и одржавати за добробит свих нас. Ово изгледа заборављамо чим изађемо из школе, па тако свесно или несвесно на бројне начине доприносимо угрожавању флоре и фауне с којима би требало да живимо и од којих, заправо, зависи и наш опстанак и здравље“, наводи Тамара Дутина из организације Animal Rescue Serbia.
Међу главним негативним факторима који доприносе угрожавању дивљих биљних и животињских врста у Србији јесу неконтролисани лов и криволов, несавестан однос према природи, кријумчарење дивљих животиња и страдање јединки у друмском саобраћају, подсећају из ове организације.
„Свако узнемиравање, прогањање, па чак и невешто помагање могу бити на штету популација дивљих животиња и њихових станишта. Законски прописи који штите врсте и њихова станишта морају бити поштовани, а људи би требало да знају да очувана природа повећава и њихов квалитет живота и позитивно доприноси здрављу. За сигуран опстанак дивљих врста неопходна је едукација заснована на научним сазнањима, а ради подизања свести становништва и стицања навика и емпатије. Осим тога, потребан је консензус свих актера јавног живота у том циљу“, објашњава др Милан Пауновић.
Заједно можемо – и јесмо допринели спасавању одређених врста од изумирања, те побољшавању услова за живот и опстанак других. И док је пут до знатнијег опоравка наше јединствене флоре и фауне дуг, већ се показало да поштовање закона и наменски пројекти и те како праве разлику.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању