Сергеј Лозница се четврти пут вратио у главни такмичарски програм фестивала у Кану на његовом 78. издању са филмом „Два тужиоца“. Ово остварење представља редитељев повратак играном филму, готово десет година након „Донбаса“, такође приказаног у Кану.
Украјински редитељ био је гост овог фестивал и прошле године са документарцем „Инвазија“ који приказује свакодневни живот цивила током дуге две године рата. Са „Два тужиоца“ Лозница на велико платно доноси истоимену новелу Георгија Демидова, засновану на ауторовом личном робијашком искуству када је деценију и по провео у сибирском гулагу. Новела је написана 1969. године, али никада није објављена за живота аутора. Почетком осамдесетих је све Демидовљеве списе запленила тајна полиција КГБ да би неку годину касније и сам Георги преминуо.
Његова ћерка је након распада Совјетског Савеза успела да поврати очеву заоставштину и да штампа ову новелу 2009. године, када се и Сергеј Лозница заинтересовао за ту причу. Новац и други пословни планови увек су померали почетак рада на „Два тужиоца“, али редитељ сматра да је сада право време за овакав филм који је заправо огледало наше стварности у коме читамо прошлост иако, заправо, пише – садашњост.
О чему се ради у филму и новели? Савез Совјетских Социјалистичких Република, 1937. године. Хиљаде писама притвореника, који су иза решетака због лажних оптужби режима, спаљују се у затворској ћелији како не би доспела да оних којима су намењени – породицама, судовима, пријатељима, јавности… Супротно свим изгледима, једно од тих писама, исписано крвљу, ипак, стиже на своје одредиште – на сто новоименованог локалног тужиоца Александра Корњева, у сјајном тумачењу познатог руског глумца Александра Кузњецова, данас такође избеглице из своје домовине.
Монтирана суђења
Млади дипломац Корњев неукаљане биографије, части и свести, улаже све напоре да се састане са затвореником Степњаком, бившим правоверним бољшевиком, а сада жртвом корумпираних агената тајне полиције НКВД. Оно што Степњак открива није само лична патња, већ системска трулеж: НКВД, некада песница комунистичке чистоте, сада је преплављена садистима и каријеристима који под маском правде чисте стару гарду.
Као посвећени бољшевик и човек од интегритета, млади тужилац сумња на заверу. Непоколебљив упркос противљењу управе затвора, Корњев одлучује да спроведе истрагу и обавести више власти о злоупотреби моћи – несвестан опасности којој се излаже овим својим поступцима. Његова потрага за правдом водиће га све до канцеларије Главног тужиоца у Москви, што је храбар корак у време тоталитаризма и ликвидација непослушних и противника режима диктатора Јосифа Стаљина. Тај тужилац Андреј Вишински, који слуша само Стаљина и спроводи монтирана суђења, на изненађење свих прихвата да прими новајлију на разговор. Упркос добрим намерама, Корњев улази у мрежу где логика и закон немају никакву тежину. То је почетак расплета који разоткрива судове као места где је кривица унапред одређена, а невиност непожељна.
Филм представља суморно и клаустрофобично понирање у душу машинерије државног терора. Истовремено – и можда изненађујуће – ово је један од Лозничиних најприступачнијих (широком гледалишту) и емоционално најснажнијих филмова до сада. Кафкијанска атмосфера безнађа и безизлаза.
Сергеј Лозница (61) већ више од двадесет година живи у Берлину и представља контроверзну фигуру у Украјини где је до тада живео. Рођен је у Белорусији, а два факултета (математика и режија) завршио је у Кијеву и Москви. Године 2022. поднео је оставку у Европској филмској академији због, како је рекао, њеног „неутралног и млаког“ одговора на руску инвазију, али је убрзо потом искључен из Украјинске филмске академије због критике свеобухватног бојкота руских уметника и културе. Он сам говори руским језиком.
На конференцији за новинаре у Кану Лозница је избегавао директан одговор на питање о свом ставу према притиску који амерички председник Трамп наводно врши на украјинску Владу да прихвати мировни споразум с Москвом, укључујући признање руске контроле над Кримом.
„Не мислим да треба да размишљамо искључиво у терминима шта лидери раде, какве одлуке доносе, јер нису само лидери у питању – ту смо и ми,“ рекао је Лозница. „И од суштинског је значаја да не одустајемо, да о томе размишљамо сваки пут и да себи поставимо питање: шта да радимо у околностима у којима се налазимо“!
Опсесија Стаљином
Лозница, који се раније бавио темама од Холокауста до рата у Донбасу, још је рекао на конференцији за штампу:
– Када сам први пут прочитао „Два тужиоца“, та прича је остала дуго са мном. Демидов је ухапшен 1938. у Харкову, где је радио као експериментални физичар. Провео је четрнаест година у сибирском логору који је називао ‘Аушвиц без пећи и гасних комора’. Новелу је написао 1969, али није смела да буде објављена, па чак ни прочитана наглас. Чекала је четрдесет година да свет сазна за њу.
Лозница од 2021. није био у Украјини и тренутно живи између Немачке и Литваније, али је изјавио да се нада да ће се једног дана вратити у своју домовину како би тамо снимио филм: „Волео бих да снимам у Украјини, али не знам колико је то тренутно могуће“. Његов филм „Суђење у Кијеву“, документарац о послератним суђењима нацистима и њиховим сарадницима у Украјини, није изазвао „ни реч у украјинској штампи“, каже Лозница.
– С једне стране ме то изненађује, али с друге разумем зашто се то дешава. То је последица рата који Русија води против Украјине, јер у таквим околностима друштво постаје много радикалније и много окрутније. Али, моја ситуација је ништа у поређењу са патњом коју многи људи тамо свакодневно проживљавају.
После прес-конференције добили смо прилику да на једној од великих тераса фестивалске палате, са погледом на Азурну обалу, урадимо интервју са овим редитељем, честим гостом Србије и овдашњих фестивала – он чак сматра да потиче из наших крајева, што му говори његово презиме, али никада није имао времена да истражује одакле су тачно са Балкана његови преци у 16. веку стигли до Русије.
Како сте наишли на причу „Два тужиоца“?
– Демидов је новелу засновану на личном животном искуству написао 1968. Био је ухапшен 1938. и провео 14 година у концентрационом логору Совјетског Савеза – Гулагу. Никада није дочекао да види иједан ред своје прозе одштампан. Умро је 1987. Ова књига је штампана као део збирке засноване на сећањима људи који су прошли кроз Гулаг. Купио сам све књиге из те колекције. Ову сам прочитао 2010. и тада одлучио да ћу једног дана снимити филм. Коначно сам написао сценарио 2022. године. Снимали смо прошле јесени, у октобру. Трудим се да правим филмове о такозваним непознатим, неписаним или ‘неприказаним’ деловима наше историје, јер је наша историја непредвидива. У совјетско време, власти су је преправљале у правцу који је Стаљин диктирао. Желим да додам да сам о томе пре шест година већ снимио филм „Државна сахрана“, о Стаљиновој сахрани. Пре тога сам сними и филм „Суђење“, о Стаљиновом монтираном судском процесу пртов наводних индустријских шпијуна током кога су људи лажно признавали кривицу за саботажу совјетске власти и пролетаријата. Та признања су изнуђена под притиском у затвору. Мој нови филм се логично наставља на та остварења.
Лењин је био намештај
Тоталитаризам је сто година после Стаљина и даље ту?
– То је веома, веома важна тема зато што све ове године нисмо урадили ништа да променимо ситуацију и да се овај проблем из некадашњег Совјетског Савеза уклони. Заиста је врло чудно јер када говоримо о комунизму, стаљинизму – то је било тридесетих година прошлог века у Совјетском Савезу. Националсоцијализам у Немачкој, фашизам у Италији, такође су из те деценије. Говоримо о свим тим режимима који су постојали пре готово једног века. А сада се налазимо у ситуацији када слични режими, сличне опасности, могу поново да се појаве. Чак ни демократска друштва нису имуна на ауторитарне изазове. Због тога су Стаљинове чистке још релевантне – морају се проучавати, размишљати о њима и разумети. Тридесете године заправо никада нису биле адекватно представљене у совјетском, нити у постсовјетском руском филму – а ипак, то је можда највећа трагедија која се догодила на простору некадашњег Руског царства. Управо тај недостатак суочавања са прошлошћу доводи до њеног понављања – и данас видимо колико се савремена Русија брзо креће ка новом стаљинизму.
Колико вам је Кафка био у мислима као аутор док сте стварали овај филм?
– Кафка је присутан свуда у нашем постојању, сваки пут кад се суочимо с бирократским системом. На пример, замислите Кафку како пролази безбедносну контролу на аеродрому. Сигурно би о томе написао роман.
Шта су вама значили Лењин и Стаљин када сте били млади, у Совјетском Савезу и шта вам значе сада?
– Када сам био дете, Стаљин није био присутан у мом свакодневном животу. Једино место где сам видео Стаљинову слику било је у Абхазији, делу Грузије, Возачи ааутобуса су имали портрете Стаљина на ветробранима. И тада, када би питали „ко је овај човек“, давали су неке одговоре, али нејасне, са извесном задршком. Дакле, постојала је извесна енигма око Стаљинове личности. Са друге стране, Лењин је за мене био као намештај, јер је био свуда, баш свуда. Његове слике, његово име, чак смо имали и чоколаду са Лењиновим ликом на омоту. Али то није утицало на укус чоколаде. Такође, учили смо о неким његовим делима, али то је била обавезна рутина, нешто што се морало и нисам томе придавао неку важност.
Убице постају хероји
А каква је ситуација данас?
– Његово балсамовано тело је и даље очувано и налази се у Московском маузолеју, а сећање на њега је и даље живо у Русији. У једном тренутку су Лењинове књиге биле нестале, завршиле на ђубриштима, а сада се поново штампају његова сабрана дела у огромним тиражима. Чак сам то видео и у Немачкој, у продавници – Лењинове књиге на руском језику. Питао сам се ко чита те глупости. Не мислим да је Лењин био некакав херој савременог доба већ терориста и гангстер кога су на крају убили његови саборци, такође криминалци. Стаљин га је отровао. Путинизам је логичан наставак стаљинизма, користе све механизме које је Стаљин развио. Данас им није потребно да физички убију милионе људи јер имају друге опције, другачије алате. Довољно је да наговестите да се масовна репресија може догодити. Тај Стаљинов и совјетски систем је током једног века готово успео да преобликује људску природу. Деценијска пракса негативне селекције уништавала је најпаметније, најталентованије, најактивније чланове друштва. Тако се дошло до тачке када се лако манипулише људима. Данас се у Русији дешава да се осуђени криминалци и убице пуштају из затвора и шаљу на ратиште одакле се враћају као хероји, добијају медаље и почасти и поново се баве криминалом, али без последица овог пута, јер они су „ратни хероји“. Пре тридесет година то је било незамисливо и само показује колико су пали морални стандарди, уколико они уопште постоје. Разлика је и у томе што су се криминалци у Совјетском Савезу стидели својих злочина, а данас се у Русији њима готово поносе.
Како се у совјетско доба испољавао тај осећај стида?
– Злочинима се мало ко поносио. Једноставан пример: не могу да замислим Леонида Брежњева како држи конференцију за штампу и говори целом свету: „Погледајте како смо паметни – преварили смо вас све, послали смо трупе у Авганистан, а нико није схватио да смо то ми“. А Путин се прво две године након анексије Крима претварао да не зна о чему се ради и говорио: „Ох, па не знамо ништа о томе, ко зна чије је војно присуство тамо…“, а онда две године касније каже: „Да, били смо то ми. То је била наша специјална стратегија – да прикријемо операцију“.
Имате ли неку прогнозу за наредних пет година по питању Русије и Украјине?
– Ако не буде довољно отпора из Европе и остатка света – руска империја ће се ширити. Веома једноставан пример: колики је проценат руског учешћа у светској економији? Веома мали. А количина буке коју та земља прави у свету и проблеми које ствара – несразмерни. Већ три године причамо о рату који је Русија започела. Цео свет, сви причају о рату – а нико не може ништа да уради. Значи да у Русији имају одређене механизме, одређену моћ, алате који им дају снагу.
Бора Чорба није у праву
Моћ вашег филма је и у његовој визуелној упечатљивости где лепо постаје страшно (у контексту), а страхоте лепо изгледају (на површини). Како сте развијали тај стил режије филма?
– За сваки филм који радим претходно дефинишем критеријуме, правила по којима ће се филм развијати. Када смо бирали локацију, отишли смо у затвор и провели неко време тамо, директор фотографије Олег Муту и ја. Олег је тамо правио много фотографија и први корак је био да изаберемо формат слике – пропорције кадра. Требало је пронаћи формат који ће, с једне стране, приказати архитектуру места, а с друге стране пренети атмосферу, осећај егзистенцијалне угрожености. Затвор је статичан по дефиницији и то је условило нашу одлуку да користимо статичну камеру. Затим смо размишљали о палети боја – одлучили смо да избацимо све „боје живота“: зелену, наранџасту, жуту. Такође је Олег развио посебан филтер да бисмо добили тачан осећај који смо желели. Најважније је било да простор буде депресиван и да публика буде потпуно уроњена у то стање. И тако смо нас троје – ја, Олег Муту и наш сценограф Кирил – осмислили визуелни концепт филма. Наравно, морамо поменути и рад са осветљењем који је Олег урадио. Његова амбиција била је да се што више приближи фламанском сликарству, стилу Вермера, на пример. Има врло мало светла.
Где сте снимали филм? И на ком је језику – руском или украјинском?
– Пошто се радња дешава у Совјетском Савезу тридесетих, наравно да сви говоре руски. Било би врло чудно да говоре неки други језик. Снимали смо у Риги, главним граду Летоније, у грађевини која је некада била прави затвор – а затворен је 2008. јер услови у њему нису били у складу са правилима ЕУ. Сада је то павиљон где се снимају многи филмови. И Кирил Серебреников је део свог „Лимонова“ тамо снимио. Павиљон се користи и као полигон где латвијске специјалне једине вежбају. Ах да, и дечје школске екскурзије га обилазе. Затвор је изграђен још 1905. у време царске Русије, можете мислити какви су тада били услови у њему. Зато је данас то нека врста историјског споменика.
Како објашњавате последњу свцену у филму када тужилац постаје тужени и страда? Подсећа ме на стих једне југословенске рок-песме групе „Рибља чорба“ који каже: „За идеале гину будале“?
– Хм, то је веома цинично гледиште.
То је био крај интервјуа. Али, уследио је и наставка краја. После неколико минута Сергеј ми је пришао док сам паковао своје ствари и додао:
– У вези оног стиха, пре бих рекао „идеали гину због будала“!
Пише Срђан Јокановић