Трагање за светлошћу
УМЕТНИЦА ЈЕЛЕНА МИЛОШЕВИЋ

Добар део живота Јелена је провела у иностранству, у Африци, а излагала је широм света и привлачила пажњу колекционара, тако да се њена дела данас налазе у власништву принца Алберта од Монака, Опре Винфри, породице Клинтон, Мугабеа, Манделе, и многих галерија и музеја. У свом атељеу, свом малом уметничком царству дочекује нас срдачно: “Добар дан и добро дошли у мој простор где стварам, где су моја стакла, слике, иконе и модни комади. Ово је један тренутак када сваки уметник буде јако узбуђен да своја дела  која је у некој својој осами стварао, прикаже свету.”

А затим, на питање како ствара та предивна стакла, Јелена каже: – Стакла су ручно дувана, донета из Чешке и осликана мојом техником златном и сребрном нити. Инспирација ми је била потпуно јединствена. Жене Африке, где сам живела дуги низ година, имају те дивне дуге вратове са тим огрлицама који истичут у њихову лепоту. И ја сам моје боце и моја стакла практично опточила тим тракама, тим златом. И то злато сија. Када светлост пролази кроз њега, оно има потпуно једну другу димензију. Волим витражно сликарство, посебно волим те мале уникатне комаде који су антикварни, јер свака та флашица и свака та чаша коју ћете у овом простору видети, у ствари прича једну причу. А та прича траје кроз векове. Свака породица има своју причу  и та флашица или чаша доноси нам причу о једној породици.

Реците нам нешто и о осталим радовима које овде видимо…

– Остали комади стакла које можете видети, као што је она велика лампа пирамида, сликани су месецима. Све је ручно рађено, и временом се то течно злато стврдњава и тако се добију и ти рељефни облици. Слике које су компатибилне са стаклом имају мој рукопис. Тај ликовни рукопис прати светлуцави прах који сликама даје једну живост, темперамент. Како се померите, та слика заживи, зато што има у себи ту светлост. Иначе, цео концепт мог стварања је трагање за светлошћу, за том љубављу у нама. Ми смо светлосна бића и после низа година проблема, короне, свега што нас је ружно снашло и што нас сналази и данас, имамо потребу да се вратимо себи, да се вратимо коренима.

Излагали сте и у галеријама и градовима  широм света. Дали нам можете неке издвојити?– Сваки град и свака земља имају своју лепоту. Свуда се осећам дивно. Било је лепо излагати у Атини 2002, у Преторији 2003, Јоханесбургу 2008. године и на многим другим местима. Биле су то изложбе које су заиста оставиле траг, та моја златна нит на стаклу допрла је до људи, она је део нашег културног наслеђа. Та златна нит је потекла из наших византијских икона. И све то је подељено са светом. Свет је видео део нашег културног наслеђа. Излажући у познатим светским галеријама,  била сам у прилици да упознам породице које су биле заинтересовани  и купиле моје уметничке комаде. Тако да их у својим колекцијама има Принц од Монака,  породица Клинтон (поносна сам што су већ годинама колекционари моје уметности  и посебно волим пројекте које радим са њима), породица Ђоковић… А у Африци, док сам живела, породица Нелсона Мелнделе, Мугабеа и многи други су после мојих изложби, узимали те комаде за своје колекције. Председник Мугабе је једном приликом био у Јоханесбургу, кад сам имала изложбу, и допао му се мој осликан и велики параван са папагајима и дивном чудесном природом. И наравно, он је постао део колекције његове породице. Много пута сам била у прилици да упознајем људе  са разних крајева света који нису били упознати са нашом уметношћу. На универзитету Преторији годинама сам својим студентима причала о нама и о Византији, о нашим иконама, манастирима, црквама. Када имате прилику да се појавите у медијима и говорите о својој уметности и својој земљи, ви сте амбасадор те земље,

Текст: Срећко Стојковић

Фотографије: Саша Илић

www.serbiaworld.info

 

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању