Галерија Никола Радошевић у сарадњи са Фото студиом Тешић и Удружењем самосталних уметника фотографије Србије (УСУФ) организовала је изложбу фотографа Љубише Тешића под називом „Боје искона“. Љубиша Тешић посматра ношњу не само као одевни предмет, већ као културну и уметничку целину, кроз коју се преплићу идентитет, симболика, историја и емоција српског народа. Кроз објектив уметникА оживљавају се боје свиле, вуне, златовеза и народних мотива, док сваки кадар сведочи о умећу мајстора који су својим рукама стварали оно што данас препознајемо као део нашег културног идентитета.У Галерији Никола Радошевић, 7. априла је изложбу под називом „Боје искона“ свечано је отворио мр Владимир Ловрић архитекта који је том приликом истакао. „Један од ходочасника јесте Љубиша Тешић, истакнути фотограф чије уметничко дело у континутету изражава огроман дијапазон интересовања за различите области, али ова изложба посвећена народној ношњи потврђује његову зрелост као ствараоца, наглашавајући њен значај у култури и традицији српског народа. У свом историјском развоју, разноврсне народне ношње имале су многострука значења у животу народа, али су биле изложене и многим утицајима између различитих етноса, тако да осим обележаја времена у коме су рукотворине и ношње настајале, садржани су и други одевни предмети из протеклих времена, живописних назива: јелек, гуњ, гуњић, фермен, антерија, зубун, долактеник, тканица, дизлук, долама, јечерма, џемадан, мисараба, минтан, џубе, либаде, фистан, шалваре, кумош, вунене или платнене чарапе, опанци, шиљкани… и многи други називи који дефинишу и самим називима време њиховог настајања.“
О изложби је говорио и модни фотограф Маријо Бралић, историчарка уметности Маја Живановић а присутне је поздравијо и Владимир Кулашевић испред Галерије Никола Радошевић и УСУФ-а. У оквиру изложбе је представљена и луксузна монографија – каталог, који осим самих фотографија садржи и детаљн опис различитих типова српске ношње, њихову регионалну и временску разноликости, као и посебно поглавље о традиционалном везу. Публикација представља вредан допринос очувању културне баштине и документ за будуће генерације, истраживаче и љубитеље уметности.
Изложба фотографа Љубише Тешића биће престављена и у Фото галерији Плус у Београду од 15. априла до 4. маја.
Питали смо Љубишу Тешића, одакле добија идеје и инспирације за овакву једну изложбу…
– Када погледате ношње Србије из 19. и 20. века, као да листате албум сећања, сачињен од свиле, вуне, златних нити и народних обичаја. Сваки детаљ, свака боја и вез на тканинама причају причу о људима, времену и култури која је опстајала упркос свим изазовима. Тако је и за мене, као фотографа, била бескрајна ризница инспирације. Видевши то богатство и раскош ношњи, осетио сам нешто више од дивљења. Сваки убод игле, свака тканина и свака боја, изгледали су као да причају историју српскога народа. Била је то историја, коју сам могао да осетим врховима прстију, као да се прошлост преда мном будила у пуном сјају. Гледајући те симболе и вез, схватих да сваки бод има свој одраз. А боје су биле живе и страсне, као да су се и саме трудиле да засијају и нешто ми шапну. Пробао сам да ухватим не само ту лепоту облика и боја, већ и њихову симболику бесконачности.
Шта вам је привукло посебну пажњу на ношњама.?
– Посебно ме је импресионирало ткање. Свака нит конца причала је о умећу ткаља које су дане и дане проводиле поред разбоја, ткајући својим вештим рукама и део своје душе. Сликам и бележим, са даљине и изблиза, откривајући како се читаво културно наслеђе из давнина осликава у фотографијама садашњости. Ношње нису само одевни предмети – оне су времеплов. Фотографија их може претворити у мост између прошлости и будућности. Кроз објектив сам покушао да ухватим не само изглед, већ и душу тих ношњи. Оне су биле много више од одеће – биле су глас прошлости и сећање на људе који су живели с љубављу према традицији.
Осим уметничке лепоте, који је још смисао и циљ ових ваших радова?
– У свакој фотографији, покушао сам да осликам и нешто више од тога. Фотографија је за мене била начин да овековечим ту раскошну палету нијанси и облика, да пренесем њихову лепоту и значај онима који никада нису имали прилику да их виде, додирну и осете. То је мој мали допринос очувању дела културног наслеђа за будуће генерације. Забележене фотографије су признање и почаст онима који су те ношње створили и носили као симбол свог живота. Фотографијама ношњи причам причу из 19. и 20. столећа.
Пише Срећко Стојковић
Фотографије: Саша Илић и архива Студио Тешић
www.serbiaworld.info