На Интернету већ деценијама колају шаљиве „чињенице“ о легендарном америчком каратисти и глумцу, а оне су углавном посвећене његовој неустрашивости, снази, непобедивости, бесмртности. Посебно бесмртности. И заиста, само два дана него што ће преминути у 87. години у својој кући на Хавајима, он је тренирао. Пар месеци раније пешке је освајао је планинске врхове и коментарисао политичка дешавања. Нико од његових пријатеља не мисли да је отишао заувек, већ само на кратко, да заведе ред на оном свету па да се опет врати међу нас смртнике
Грип се сваке године вакцинише против Чака Нориса. Време никога не чека, осим Чака Нориса. Сузе Чака Нориса лече од рака, штета што никада не плаче. Чак Норис може да говори Брајеву азбуку. Једном је кобра ујела Чака Нориса, после два дана је умрла. Чак Норис користи каскадере само у сценама плакања. Када бабарога иде на спавање, проверава да ли испод кревета није Чак Норис. Када Чак Норис направи грешку, грешка се извини. Једном је полиција зауставила Чака Нориса, пустио их је без казне.
И тако до бесконачности…
Пре него што је постао бесмртни мит, Чак Норис је био само човек. Многи млађи од тридесет година данас знају за ове шале са Чаком Норисом, а да немају појма ко је он и да ли особа под тим именом заиста постоји.
До пре пар недеља био је активни старији човек који је планинарио, вежбао у теретани и базену и импресинорао свакога својом кондицијом и бистрином ума. Тада је на Инстаграму поделио фотографију снимљену пре неколико месеци.
Норис је на њој насмејан, са подихнутом песницом, показујући импресивно дефинисане руке и рамена. „Напредак се не мери савршенством, већ храброшћу да се настави даље. И даље постављам циљеве, идем напред и бирам дисциплину уместо комфора. Без обзира на године, тежите најбољој верзији себе“, написао је.
„Борилачке вештине су моја страст и недавно сам открио да је вежбање форми у базену одличан начин да останем у форми и фокусирам се на покрете. Узгон воде значајно смањује притисак на моје зглобове. Ових дана заиста уживам и у пливању. Током година сам много научио о здравом старењу, а једна од најважнијих лекција је моћ слушања сопственог тела и разумевања онога што му помаже да функционише на најбољи начин“, додао је. „То такође значи обраћање пажње на врсту вежби које радите – да се правилно истегнете пре почетка и да свом телу пружите оно што му је потребно за опоравак“.
Светски шамшион
И то нису биле само речи. Током лета 2024. године, Норис је објавио видео – који је снимио његов син – на којем се „загрева“ подизањем шипке од, како се чинило, 140 килограма. За свој 85. рођендан у марту, прославио се пењањем на планину Ласен у Калифорнији, која се уздиже на више од 3.100 метара. Зато није боловао већ је отишао лако, у трен ока.
Чак Норис је рођен као Карлос Реј Норис у градићу Рајану, у Оклахоми, 1940. године. Његов увек одсутни отац био је алкохоличар и ветеран Другог светског рата који је касније радио као механичар, возач аутобуса и камиона. Постиђен очевим понашањем и финансијским проблемима породице, Норис је развио снажну интровертност која га је пратила током детињства.
Мајка је углавном сама одгајала Чака и његова два брата. У интервјуима деценијама касније, Норис је себе описивао као стидљивог дечака који баш и није био добар у спорту. „Већина људи види особу у њеном успешном периоду и каже: ‘Боже, како је имао среће’“, рекао је за „Лос Анђелес Тајмс“ 1988. „Али, било је изузетно тешко када сам био мали“.
Придружио се Ратном ваздухопловству 1958. и био је стациониран у Јужној Кореји, где је добио надимак „Чак“. Под утицајем источњачких борилачких вештина, почео је да трнира џудо и танг су до (пут кинеске руке, у преводу). „Многе моје психолошке несигурности почеле су да нестају“, написао је у својој аутобиографији. „Постајао сам комуникативнији и одлучнији, и имао сам бољу слику о себи“. Након годину дана свакодневног тренинга стекао је црни појас. „Први пут у животу, самостално сам постигао нешто велико“.
До тренутка када је напустио војску 1962, борилачке вештине постале су централни део његовог живота. Отворио је ланац карате школа у Калифорнији чекајући да добије одговор на молбу за радно место полицајца. Његови ученици су касније били и телевизијски водитељ Боб Баркер, Елвис Присли и његова супруга Присила, певачки дует Дони и Мери Осмонд, Џон Траволта, као и славни глумац Стив Меквин који је и најважнији на овој листи јер је баш он наговорио Нориса да заплива глумачким водама. Освојио је шест узастопних светских професионалних првенстава у средњој категорији у каратеу.
Касније је развио је сопствену хибридну дисциплину чан кук до – у танг су до је додао елементе рвања, џиуџицу и бокса. Назив те нове борилачке вештине могао би да се преведе као „универзални пут“. Та борилачка вештина се руководила и посебно написанм „Норисовим кодексом части“ од десет тачака у оквиру кога су била и правила попут: „Ако немам ништа лепо да кажем о некој особи, нећу рећи ништа“; или „Заборавићу грешке из прошлости и снажно се усмерити ка већим достигнућима у будућности“; „Тражићу оно што је добро у свим људима и учинићу да се свако осећа вредним“; „Задржаћу ум отвореним за све што је ново“; „Увек ћу остати одан свом Богу (духовним уверењима), својој земљи, породици и пријатељима“… и тако редом. Укратко – сва она уче како да не постанеш насилник само зато што знаш да се бијеш.
Позив од Бруса Лија
А онда је Брус Ли позвао позвао Чака Нориса. Ли је већ био јунак акционих филмова прављених у Холивуду, али још не и сам мит који ће постати касније. Данас и једна улица у Дрвенграду Емира Кустурице на Мокрој Гори носи његово име! Ли је Норису обезбедио и, на шпици непотписану, улогицу телохранитеља у филму „У служби тајне полиције“ (1968) са Дином Мартином на коме је Брус Ли радио као кореограф борби.
После тога, Норис се потпуно посветио борилачким вештинама и исте године постао светски шампион у каратеу и ту титулу успешно одбранио наредних шест година када се повукао из активних професионалних такмичења. У том периоду је отварао своје школе борилачких вештина и постао је близак пријатељ са Брусом Лијем: заједно су тренирали у дворишту Норисове куће.
Онда је Брус Ли позвао свог пријатеља да му буде главни супарник у следећем филму који је припремао. То је био „На змајевом путу“ (1972), данас култни класик. Чак је најпре оклевао да прихвати улогу јер његов лик губи у филму, а он је у приватном животу био никад поражени светски шампион у каратеу! Међутим, из великог поштовања према Лију, пристао је да буде „поражени негативац“. За потребе улоге мрао је да се угоји десетак килограма јер је Ли инсистирао да треба да изгледа као „огромни, амерички зли моћник“, супротан малом, брзом и окретном лику кога је играо Ли.
Заједно су осмислили сцене борби и туча, а посебно је била импресивана чивена сцена у Колосеуму у којој они изводе борбу без дублера и брзих резова што је у оно време било револуционарно, јер се видело да обојица заиста изводе сваки покрет који се на екрану види. Та сцена се и данас сматра једном од најбољих сцена борби у историји кинематографије. Норис је касније причао да су неке сцене морали да понављају јер је Брус Ли био бржи од тадашњих камера које нису могле да сустигну његове покрете!
Иако још неко време неће кренути у праву филмску каријеру, Норис је тада прихватио савет Стива Меквина да узме часове глуме и озбиљно јој се посвети. Јако га је уздрамала изненадна смрт Буса Лија 1973. за коју се и данас верује да је било добро планирано убиство. Тада је готово био одустао од идеје да се бави глумом после ужасног искуства који је имао са филмом „Младе учитељице“ (1973), еротској комедији где је играо карате инструктора једној од три учитељице из наслова филма. Као традиционални хришћанин био је згрожен количином голотиње у филму. Ипак, када је снимио „Масакр у Сан Франциску“ (1974) добио је неколико похвала и добрих критика и решио је да, ипак, настави са глумачком каријером.
Ћутљиви херој
Прву главну улогу имао је у филму „Закон камиона“ (1977) и то је био почетак успона ка врху. Осамдесетих ће постати права акциона звезда у целом свету, па и тадашњој Југославији. Брада, фармерке, кошуља од тексаса (понекад раскопчана), аутоматска пушка у рукама, сам против читавих војски које побеђује. Тада је створена слика о Чаку Норису као надчовеку који може све, а то је било време када су Силвестер Сталоне, Арнолд Шварценегер, Брус Вилис, Жан-Клод ван Дам тек градили своје каријере као звезде акционих филмова, али чак ни они нису били дорасли Норису у ономе што је он могао – на филмском платну. Он није био Шварценегер. Није изговарао духовите реплике. Није био Вилис. Није имао онај подсмешљиви осмех. Норис је играо озбиљно – безизражајног лица, четвртасте вилице, са фокусом на ударце и моралну сигурност. Био је акциона звезда за људе који су мислили да акционе звезде превише причају.
У биоскопима и видео-клубовима смо обожавали његов филм „Нестали у акцији“ (1984) где се као пуковник Џемс Бродок враћа у Вијетнам да извуче заробљене америчке војнике. То је био важан филм за самог Нориса јер је његов млађи брат Виланд погинуо у вијетнамског рату не напунивши ни 27 година. Филм је био толико успешан да су уследили други и трећи наставак. Волели смо га и у „Усамљеном вуку Меквејду“ (1983) као тексашког ренџера или у „Инвазији на САД“ (1985) где се борио против совјетских терориста на америчком тлу. У још једном великом хиту „Делта одред“ (1986) опет ће кренути на терористе, овог пута оне из Либана, са ознаком Хезболах (прича је заснована на истинитој отмици авиона).
Када су филмови у којима је играо почели да губе популарност, окренуо се телевизији. Постао је Вокер, тексашки ренџер, у истоименој серији која се приказивала пуних осам сезона (1993–2001) и то је учинило Нориса познатим именом у домаћинствима генерације која никада није гледала „Нестале у акцији“ или „Делта одред“.
Стварање легенде
А онда је надчовека Интернет учинио бесмртним. Студент Браун универзитета по имену Ијан Спектор је 2005. пустио на форум Интернет сајта „Нешто грозно“ неколико шала на рачун новог снагатора филмског платна Вина Дизела, међутим реакције су биле млаке. Онда је спровео малу анкету са питањем ко би био најбољи за такву врсту вицева и одговор убедљиве већине гласио је – Чак Норис! Уз помоћ хумора, једног обичног глумца је претворио у натприродно биће. Додуше, томе је доста допринео и актуелни водитељ церемоније доделе Оскара, познати амерички ТВ водитељ Конан О Брајан. Он је у својој емисији редовно пуштао бизарне инсерте и из контекста истргнуте реплике из серије „Вокер, тексашки ренџер“. И мало по мали, ти вицеви, односно мимови о екстремно преувеличаној снази Чака Нориса, проширили су се целим светом и постали феномен какав није виђен у популарној култури.
Генијалност тих вицева била је у томе што нису били у потпуности измишљени. Норис је заиста имао више црних појасева у каратеу теквондоу, танг су доу, бразилском џиуџицу и џудоу. Заиста се борио са Брусом Лијем. Заиста је проглашен почасним ренџером Тексаса, заиста је тренирао и са 86 година. Мим је функционисао, јер је постојало довољно истине испод апсурда да људи почну да се питају…
Невероватно је колико су ти духовити мимови преживели све нове форме друштвених мрежа, од Фејсбука преко Мајспејса до Твитера, Инстаграма, ТикТока, а сада и вештачка интелигенција прави одличне филмиће о томе како Чак Норис током свог погреба устаје из сандука, отреса земљу са сакоа и подиже палац у стилу „не брините, још сам ту“. А то је оно у шта милиони његових поштовалаца широм света желе да верују.
Норис није створио тај мит о себи, али га је прихватио. Мада, не баш лако. Када је Ијан Спектор 2005 покренуо сајт „Чињенице о Чаку Норису“, глумчеви адвокати су бурно реаговали и поднели тужбу против Спектора и издавачке куће „Пингвин“ зато што су неовлашћено користили његово име и лик ради профита у књизи „Права истина о Чаку Норису“. Норис је убрзо побукао тужбу, јер је схватио да су му те бизарне „чињенице“ донеле популарност и код младе генерације. Чак је јавно почео да цитира те вицеве и рекао да га они не вређају, али како се нада да људи неће почети да верују у њих више него у праве чињенице.
Спектор и Норис су се срели једном на вечери, још када је стварање мита било у повоју. Студент је касније рекао како га је изненадило што Чак није толико висок колико му се чинило из филмова, али да је имао држање које показује да може да пребије сваког око себе. Изненадило га је и то што је „невероватно љубазан човек са смислом за хумор“. Данас је Спектор финансијски саветник који се бави дигиталним стратегијама и живи у Њујорку. Неколико његових књига о Норису биле су бестселери. После глумчеве смрти, изјавио је: “Свет је изгубио легенду, а ја човека који ми је на најчуднији начин променио живот“.
Два брака, петоро деце
Док је активно радио и снимао Норис није био познат по политичким ставовима, али последњих деценија је отворено говорио шта заступа и шта мисли о многим стварима које се око њега дешавају – о хришћанској вери, конзервативној политици, правима на оружје, подршци Трампу…. Основао је непрофитну организацију „Кикстарт Кидс“ која подучава борилачким вештинама младе из ризичних средина како да се одбране од локалних банди. Поред луксузног дома на Хавајима где је волео да се одмори и изолује са супругом, имао је ранч у Навасоти, у Тексасу. Ту је основао школу борилачких вештина за децу и одатле је руководио и компанијом за флаширану воду. Увек је тај ранч сматрао оазом у којој треба да уживају не само он и његова друга супруга Џена, већ и све четворо деце из оба брака, као и једна ванбрачна ћерка из његове ране, предбрачне, младости.
Његова прва супруга Дајана Холечек, преминула је у децембру прошле године, а његова мајка Вилма пре неких годину и по дана. Имала је 103 године! Чак Норис се оженио својом првом супругом Дајаном као тинејџер. „Били смо заједно скоро две године, а она је имала 15 када сам почео да излазим с њом“, рекао је Норис када је већ постао славан. „Ја сам тада имао шеснаест. Венчали смо се две године касније“. То је било 1958. а њихов брак, током кога је Дајана водила успешан ресторан, трајао је тачно три деценије. Остали су у добрим односима и после развода. Добили су синове Мајка (1962) и Ерика (1965). Мајк ће постати каскадер на филму, а Ерик најпре возач у ауто-тркама, а потом ће исто као возач радити за филмске и ТВ студије.
Током свог првог брака, Норис је 1962. имао аферу са женом по имену Јохана. Њена ћерка Дина контактирала је Нориса 1991. године, тврдећи да је он њен биолошки отац. Њих двоје су се тада упознали и Норис је признао очинство. Годинама након завршетка првог брака, Норис је упознао глумицу Џену О’Кели у Даласу 1997.
„Џена је дошла на сет следећег дана и одиграла малу улогу у серији“, написао је Норис у аутобиографији. „Позвао сам је истог дана на вечеру. Вратила се на снимање неколико недеља касније и наше пријатељство је прерасло у везу. Убрзо сам схватио да сам се потпуно заљубио“. Венчали су се новембра 1998. Добили су близанце 2001. године – сина Дакоту и ћерку Данили. Поред породичног живота, пар је блиско сарађивао на пословним и хуманитарним пројектима. Џена је извршна директорка фирме за флаширану воду коју је заједно са Норисом основала 2015.
А најновији мим о Чаку Норису гласи:
- наставиће се –
Антрфиле
Чак и политика
Норис је био републиканац и отворени конзервативац.Писао је редовну колумну за крајње десничарски сајт „ВорлдНетДејли“. Након објављивања филма „Нестали у акцији“ 1984. године, описао је себе као „конзервативца, правог носиоца америчке заставе и великог поштоваоца председника Роналда Регана“, додајући да подржава лидере који говоре оно што мисле и зраче снагом. Током снимања филма „Делта пдред“ 1985, Норис је коментарисао тадашњу отмицу лета авиона над европским небом тврдећи да Сједињене Америчке Државе постају „папирни тигар“ на Блиском истоку и упозоравајући да ће тероризам у иностранству на крају стићи до Северне Америке. Као доказ претње навео је изјаве либијског лидера Муамара Гадафија.
Глумац је 2007. отпутовао у Ирак да посети америчке трупе. Подржао је кампању Мајка Хакабија у оквиру републиканских председничких прелиминарних избора 2008. и привукао пажњу изјавом да је коначни кандидат Џон Мекејн превише стар да би поднео захтеве председничке функције. Касније је подржао Мекејна на председничким изборима 2008, наглашавајући своје одушевљење његовом партнерком на републиканској листи, Саром Пејлин.
Дана 18. новембра 2008. године, Норис је постао један од првих људи из шоу-бизниса који су изразили подршку калифорнијском Предлогу 8, којим се забрањује истополни брак, и критиковао је активисте због неприхватања демократског процеса, као и због, како је сматрао, двоструких стандарда у критици Цркве Исуса Христа светаца последњих дана којој он припада, без истовремене критике Афроамериканаца, од којих је већина гласала за ту исту меру.
Наредне године је Норис изразио подршку теоријама завере о држављанству Барака Обаме. У свом писму, објављеном на „ВорлдНетДејлију“ Норис је одбијање председника Обаме да објави свој извод из матичне књиге рођених оценио сумњивим и позвао га да стане на пут тим теоријама завере. Такође је пар година касније написао обиман текст о „инфилтрацији шеријатског закона у културу Сједињених Америчких Држава“. Норис је више пута посетио Израел и изразио подршку израелском премијеру Бењамину Нетанјахуу на парламентарним изборима 2013. и 2015. године.
Пише Срђан Јокановић