СЕЋАЊЕ НА 6. АПРИЛ 1941.
Уништен сан Милана Вапе

У недељу, 6. априла 1941, на православни Ускрс, у јутарњим сатима, без објаве рата, силе Трећег рајха напале су Краљевину Југославију. Бомбардован је Београд на који је бачено 440 тона запаљивих пројектила. Страдали су људи, више од три хиљаде жртава, али и објекти, највише у ужем центру града. Као прва, и за Немце легитимна мета, погођена је Народна библиотека Србије на Косанчићевом венцу. Да је то био циљ, потврдио је после рата на суђењу немачки генерал Александар Лер, који је руководио операцијом бомбардовања. “Фирер ми је наредио да порушимо Београд, да разоримо Југославију. У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку Србије, па тек онда оно што је за нас војнички интересантно. Требало је да уништимо оно што је у тој установи чувано, а што је вековима чинило културни идентитет тог народа”.

Потврда Лерових речи налази се и у немачким мапама које се чувају у архивама, а на којима је црвеним крстићем, поред осталих објеката, уцртана и Народна библиотека на Косанчићевом венцу.

Подсећања ради, да се  никад не заборави, у првом налету “штука” пројектили су разнели зграду Библиотеке и заувек уништили пола милиона књига. Страдало је, између осталог, хиљаду и по рукописних српских средњевековних књига, затим старе штампане књиге од 15. до 17. века, збирка турских рукописа, рукописи наших истакнутих писаца, научника и просветитеља… Све је то постало пепео и прах.

И сваке године, што је заиста и потребно, пише се о том злочину и том благу које нам је заувек отргнуто из идентитета. А мало је оних који понеко слово посвете и самом објекту, згради Библиотеке. А та прича је занимљива.

Здање од којег после бомбардовања није остао ни камен на камену подигнуто је измеђи 1867. и 1878. године. Пројектант и наручилац нису познати, али се зна да је зграда представљала леп пример мале класицистичке палате из друге половине 19. века, каква је данас још само зграда Реалке. Од документације која сведочи како је ова зграда изгледала постоји неколико фотографија и планови. Имала је сутерен, приземље, спрат и мансарду.

Постојање и судбина ове зграде тесно су повезане са именом индустријалца Милана Вапе, власника прве фабрике фине хартије код нас. Крајем 19. столећа Милан Вапа је почео да учи књиговезачки занат на Варош капији. Из тог времена остале су забележене његове речи: “Кад год сам у кантама носио савску воду за домаће потребе, уз стрму Високу улицу и Мале степенице, стално сам се одмарао на једној клупи и са неким чудним осећајем посматрао зграду у којој је било смештено Француско посланство”.

Та зграда, у којој је било Француско посланство, а поред које се Милан одмарао, касније ће постати Народна библиотека. А Милан вероватно није тада ни слутио да ће једнога дана, када постане богати индустријалац, да постане власник баш те зграде, поред које се одмарао и којој се дивио.

У првој деценији 20. века Милану Вапи је за фабрику хартије, трошна зграда преко пута “Пролећа” у којој се налазила, постала мала. Одлучио је да се прошири, па је купио зграду поред које се одмарао док је носио савску воду. Адаптирао је објекат и то је претворио је у фабрику картонаже.

Добар део капитала господина Вапе “топи” се током Првог светског рата. У годинама које су уследиле, са умањеним капиталом, али не и амбицијом да настави да стиче, продаје овај објекат држави како би дошао до свежег капитала и наставио бизнис. Вапа наставља са послом, а држава у зграду на Косанчићевом венцу усељава Народну библиотеку Србије.

Није Милан видео како су бомбе разнеле његов сан. Судбина, шта ли је, преминуо је тачно две године пре разарања Београда, 7. априла 1939. године.

 

Пише О. Радуловић