Какви су тачно филмови који су најављени у неколико главних програма 77. фестивала у Кану за сада не знамо, посебно што се поједини детаљи држе у строгој тајности, али бар можемо да видимо како то све изгледа на папиру и у најави.
Директор смотре Тијери Фремо већ се на почетку оградио. На предфестивалској конференцији за штампу одржаној у Паризу наговестио је да ће тешко бити икада достићи „врх врхова“ од прошле године. Два остварења из тадашњег главног такмичарског програма – француски „Анатомија пада“ и британски „Зона интереса“ – имала су невероватан посткански успешан пут овенчан и бројним „Оскарима“ на крају. Да не заборавимо и готово подједнако величанствено и успешно дело Мартина Скорсезеа „Убиства под цветним месецом“. Сви они су најпре засијали у Кану.
Такође, лане је фестивал био најближи раније прокламованој родној равноправности и имао готово једну трећину филмова који се такмиче са потписом редитељке. И то ове године није ни достигнуто, а камоли престигнуто. Треће, овогодишњи Кан је свакако имао муке да добије готове филмове (понајвише) из Америке због прошлогодишњег великог штрајка сценариста и глумаца који је успорио производњу филмова.
Ипак, Фремо је, изгледа, успео да на Кроазету доведе неке холивудске великане, на овај или онај начин. Два спектакла биће приказана ван конкуренције за награде: то су „Хоризонт, америчка сага“ глумца и режисера Кевина Костнера (еп са Дивљег запада који се наслања на његову популарну серију „Јелоустоун“) и „Фуриоза: прича о Побеснелом Максу“ што представља повратак у дешавања која су претходила славној трилогији из осамдесетих година, о свету после апокалипсе и борби јунака из наслова да освети убиство своје породице. Режисер Џорџ Милер је и онда и сада главна ауторска снага ове приче.
Један великан је је пристао да се после свега значајног што је у каријери урадио опет бори за „Златну палму“. То је Френсис Форд Копола (85) који ће представити футуристички спектакл „Мегалополис“, један од чак десет филмова у такмичарском програму у коме се говори на енглеском. То је необично, јер селектор обично иде на карту слављења што више језика и држава из којих филмови долазе. У тој групи је и канадски ветеран Дејвид Кроненберг који стиже са још једним својим морбидним експериментом „Покрови“ који је инспирисан смрћу његове супруге! У главним улогама су познати француски глумац Венсан Касел и немачка глумица Дајана Кругер.
Доста се очекује и од редитеља Пола Шредера који три и по деценије није био у званичном програму фестивала, а сада стиже са сатиром „Ох, Канада“ у коме главну улогу игра Ричард Гир, стари сарадник из заједничког давнашњег хита „Амерички жиголо“. Некако се претпоставља да ће и глумци из филма „Емилија Перез“ француског редитеља Жака Одијара говорити и певати на енглеском јер је реч о мјузиклу смештеном у окружење мексичког нарко-картела. Главне глумице у филму су велике холивудске звезде овог тренутка Зое Салдана и Селена Гомез.
Много се очекује и од два аутора којима енглески није матерњи језик, али се добро осећају док раде на њему. То се најпре односи на грчког ствараоца Јоргоса Лантимоса који већ годинама из Лондона гради међународну каријеру нижући хитове попут „Јастога“ или „Јадних створења“. Сада нам доноси још једну своју озбиљну пародију под називом „Сва лица доброте“ у којој опет игра његова омиљена глумица Ема Стоун. Други је шведски аутор иранског порекла Али Абаси који је пре две године постао сензација са трилером „Свети паук“ – тада је у Кану дао и интервју за „Илустровану Политику“. Сада први пут има филм на енглеском језику а његов главни јунак је нико други до Доналд Трамп, али млади Доналд из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века када је покушавао да настави очев посао са грађевином и некретнинама. Филм се зове „Шегрт“, по истоименом ријалити програму од пре десетак петнаест година у коме је учествовао Доналд Трамп. Бившег америчког председника тумачи Себастијан Стан.
По свој прилици и руски редитељ Кирил Серебреников је направио занимљив искорак ка енглеском језику ангажујући познатог британског глумца Бена Вишова да тумачи насловни лик (руског контроверзног песника и дисидента) Едварада Лимонова у делу „Лимонов: балада“.
Сви ови филмови су снимљени ван главних холивудских токова и штрајк их није много пореметио па су тако нашли свој пут до Кана. Иако Кина важи за најбоље светско тржиште биоскопских филмова, необично је што ове године у Кану готово да нема остварења са Далеког истока, не само из Кине. Само је један стигао до трке за награде, кански стари знанац Ћија Ђангке са својим делом „Романтична генерација“ у коме игра његова супруга и муза Ђао Тао. Упућени у фестивалска збивања кажу да је у Кану све мање нових стваралаца и идеја што долазе из тог дела света откако на фестивалу више не ради Пјер Рис, познати скаут на нова имена и оригинална дела који је годинама и деценијама крстарио тим културним пределима.
Антрфиле 1
Надају се „Палми“
У конкуренцији за „Златну палму“ овогодишњег Канског фестивала налазе се 22 филма, од којих је последња три накнадно убацио селектор и директор Тијеро Фремо, неколико дана након што је обнародовао прелиминарни списак такмичара. Није немогуће да убаци још један неколико дана пре почетка смотре, јер је и њему вероватно тешко да изабере најбоље из обимне понуде: пријављено је више од две хиљаде филмова из 120 земаља света.
- „Луда љубав“ (режија Жил Лелуш), Француска
- „Све што замишљамо као светлост“ (Пајал Кападија), Индија
- „Анора“ (Шон Бејкер), САД
- „Шегрт“ (Али Абаси), САД
- „Птица“ (Андреа Арнолд), Велика Британија
- „Романтична генерација“ (Ђија Ђангке), Кина
- „Емилија Перез“ (Жак Одијар), Француска
- „Девојка са иглом“ (Магнус ван Хорн), Шведска
- „Велико путовање“ (Мигел Гомеш), Португалија
- „Лимонов: балада“ (Кирил Серебреников), Француска, Шпанија
- „Мој Марчело“ (Кристоф Оноре), Француска
- „Мегалополис“ (Френсис Форд Копола), САД
- „Мотел Дестино“ (Карим Ајнуз), Бразил
- „Ох, Канада“ (Пол Шредер), САД
- „Партенопа“ (Паоло Сорентино), Италија
- „Покрови“ (Дејвид Кроненберг), Канада
- „Супстанца“ (Корали Фаржа), Француска
- „Дивљи дијамант“ (Агата Риденже), Француска
- „Сва лица доброте“ (Јоргос Лантимос), Велика Британија
- „Три километра до краја света“ (Емануел Парву), Румунија
- „Семе свете смокве“ (Мохамед Расулоф), Иран
- „Најдрагоценији товар“ (Мишел Азанависијус), Француска
Антрфиле 1
Хитови споредних програма
Била би то дугачка листа свих филмова 77. Канског фестивала који се приказују у важним споредним програмима као што су „Известан поглед“, „Специјалне пројекције“, „Канске премијере“, „Ван конкуренције“, „Поноћно приказивање“, „Петнаест дана аутора“ или „Недеља критике“. Издвајамо неколико који атрактивно и занимљиво делују на папиру и у кратким најавама.
То би могли да буду „Сурфер“ ирског редитеља Лоркана Финегана са Николасом Кејџом у главној улози, „Лепота Газе“ Јоланде Зауберман (снимљена пре садашњег рата, о палестинском транссексуалцу који тражи личну слободу у Израелу), „То нисам ја“ француског ексцентричног редитеља Лео Ларакса (који је направио неку врсту аутобиографије у слободној форми), „Инвазија“ украјинског редитеља Сергија Лознице (документарац о животу обичних грађана те земље у стању рата) или „Бадње вече у Милерс Поинту“ Тајлера Таормине у коме неке од улога играју деца познатих родитеља Сојер Спилберг и Франческа Скорсезе.
Антрфиле 3
Звезде долазе
Верујемо да ће готово сви главни јунаци испред и иза камера стићи у Кан да представе оно што су урадили, а пред нама је листа познатих глумаца који имају своје улоге на овогодишњем фестивалу. Зато очекујемо ове личности: Гери Олдман („Партенопа“), Деми Мур, Денис Квејд („Супстанца“), Катрин Денев, Кјара Мастројани („Мој Марчело“), Адам Драјвер, Дастин Хофман, Шаја Лабуф, Џон Војт, Лоренс Фишберн, Талија Шајр, Џејсон Шварцман („Мегалополис“), Џереми Стронг („Шегрт“), Крис Хемсворт („Фуриоза“), Кејт Бланчет, Алиша Викандер („Гласине“), Кевин Костнер („Хоризонт, америчка сага“), Џорџ Лукас (почасна „Палма“) и читав низ аутора и музичара, често и спортских звезда, који у последњи час стожу на Кроазету.
Антрфиле 4
Мегалополис
Чини се да сви највише очекују ново дело славног аутора Френсиса Форда Кополе, творца легендарних филмова „Кум“ или „Апокалипса сада“. Оно се зове „Мегалополис“ и Копола га је сам финансирао, својим новцем (130 милиона долара) и радио га је пуних четрдест година! Те 1983. написао је прву руку сценарија. Током наредних деценија више пута је одлаган, стопиран, а снимљени материјал одбациван. Коначно ће 17. маја бити пред публиком.
Селектор програма Тијери Фремо каже да је Коплоу упознао 1995. када је у Француској прослављан један век од настанка филма, а када је ступио на дужност селектора фестивала много година касније одмах је у програм уврстио Кополину обновљену верзију „Апокалпсе сада“.
О садржају „Мегалополиса“, чије је снимање коначно у тајности завршено прошле године, не зна се много осим да је реч о епу чија се радња протеже од античког доба до катаклизмичне будућности и да у њему има много езотерије и оригиналних ауторских решења. Кратко се најављује да је то филм о „политичким амбицијама, генијалности и турбулентној љубави“ где „судбина античког Рима трагично утиче на данашњи свет који не може да се избори са сопственим друштвеним проблемима“.
Током марта, филм је приказан на затвореној пројекцији у Лос Анђелесу за потенцијалне купце и реакције су биле помешане, од одушевљења до резигнације.
Пише Срђан Јокановић