Смирен као хирург. Тачан као хирург. Фокусиран као хирург, образован и надасве интересантан саговорник – то је доктор Радош Ђиновић, један од водећих урогениталних хирурга. Доктор Ђиновић води један од најискуснијих хируршких тимова у земљи, експерте који постављају стандарде у овој области у свету, па „Сава Меморијал“ тим урогениталних хирурга уради годишње више од 500 сложених реконструктивних операција код нас и у иностранству. Бројни пацијенти који годинама нису налазили решење својих здравствених проблема на другим клиникама у свету долазили су на интервенције код др Ђиновића у Београд.
Међу најчешће операције у овој области спадају реконструкције мокраћне бешике и уретре (мокраћне цеви) код оба пола, пенилне реконструкције (урођене аномалије, Пејронијева болест, траума) операције мокраћовода, урођени поремећај полне диференцијације – твз. интерсексуалитет, као и промене пола. Најчешће су, ипак, и најкомплексније операције сложених урођених урогениталних аномалија код деце.
Ипак, у јавности се не зна много о урогениталној хирургији, још мање о њеним дометима за које је посебно заслужан чувени српски хирург, професор Сава Перовић, као и његов ученик, др Радош Ђиновић, па смо о томе разговарали са др Ђиновићем, који се налази на челу „Сава Мемориал Хоспитал“ у Београду.
– Тачно је да се мало зна и мало прича о урогениталној хирургији. Нисам ни ја о овој грани знао много, све док нисам почео да радим са проф. Савом Перовићем. Специјализирао сам општу хирургију и онда, у оквиру “кружења” на дечјој хирургији, како то ми медицинари називамо, имао сам прилику да упознам професора Перовића. Тек после одређеног времена проведеног поред њега и након спознаје који је ниво те хирургије у свету, схватио сам да је он толико развио урогениталну хирургију, да нисам могао да сањам да тако нешто уопшпте постоји на нашим просторима. Убрзо сам почео са њим да радим, да му асистирам и путујем са њим по свету. Он је радио операције по позиву, у најпознатијим светским болницама, на универзитетским клиникама, на конгресима, на демонстративним предавањима али у најпрестижнијим приватним болницама по иностранству, и тек онда сам схватио колико је он далеко отишао у односу на остале колеге.
Ви сте тада били његов једини асистент?
– Било је нас више, али морам да признам да је било веома тешко пратити др Перовића, јер је то захтевало 24-часовно ангажовање. И ја сам претходно радио на комплексним и тешким хирургијама (абдоминалној, кардиохирургији…), али да неко ради сваког дана, укључујући викенде, до девет, десет сати увече – то нисам нити видео, нити могао да замислим да је уопште могуће. Једино нисмо оперисали на Божић и Ускрс, и то само зато што нико није хтео да отвори болнице та два дана, иначе би и тада радили. Са њим је највећи проблем био управо то, да га пратите, јер је иначе био диван и једноставан човек, који је несебично делио све своје знање и умеће. Свима је отварао своја врата, хтео је увек да дође на позив, да свакоме помогне. Са њим сам радио осам година, сваки дан, као „прилепак“. Има и доста сложенијих и тежих професија од хирургије али ова наша заиста јесте захтевна и комплексна.
Пише Бранка Ковачевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању