У новембру 2016. године, становници Отодо-Гбамеа, рибарске заједнице у приобаљу нигеријеске престонице Лагоса, гледали су како им насеље нестаје у пожару. Ништа нису могли да ураде против хулигана са палицама и оружјем који су дошли да истерају људе из њихових, каквих-таквих али њихових, домова. Полиција није ни покушавала да помогне. Напротив, током наредне ноћи полиција се вратила како би асистирала багерима који су сравњивали оно што ватра није докрајчила.
Велики део кривице пао је на владу града Лагоса, која је јавно објавила планове да уклони сиротињске четврти дуж обале тог града у коме живи око двадесет милиона људи. Ипак, власти су негирале одговорност за рушење насеља, иако су истакле да би „радије били за бољи развој, достојан ексклузивне грађевинске зоне у мегаполису”, на земљишту које је заузимала заједница сиромашних рибара последњих стотинак година. Упркос судској одлуци којом се од владе захтевало да обештети погођене и обустави исељења, од Отодо-Гбамеа су остале само рушевине.
Седам година касније, рушење Отодо-Гбамеа постало је сценарио за играни филм “Легенда о краљици-скитници Лагоса” који је снимила колективна група аутора „Агбаџово“. Чини је пет Нигеријаца, од којих је двоје одрасло баш у насељу Отодо-Гбаме, а двоје су странци – из САД и Јужноафричке Републике – који раде за невладине организације и помажу расељеним сиромашним људима из ових лагоских фавела. Чланови „Агбаџово Колектива“ су Џејмс Тејлер из Јужне Африке, Метју Серф из САД и Нигеријци – Огунгбамила Темитопе, Бисола Акинмујива, Семјуел Окечукву, Атинкпо Илајџа, Тина Едукпо – последње двоје су одрасли баш у насељу Отодо-Гбаме.
Протагонисткиња овог социјалног трилера са примесама магичног реализма је самохрана мајка Џаву, која живи скромно, продајући традиционалну храну на локалној пијаци, штедећи новац за бољу будућност коју је одлучна да створи за себе и свог сина. Њих двоје живе у заједници Агбоџедо, плутајућој сиротињској четврти смештеној у лагуни изван Лагоса (фиктивно име насеља замењује право Отодо-Гбаме). Управо када почињу да круже гласине о владиним плановима за развој тог подручја који би збрисао њихове домове, Џаву случајно угледа корумпираног политичара како закопава торбу пуну новца испод једне страћаре у близини њеног дома.
Новац је намењен за плаћање хулигана и полиције који би отерали житеље насеља и запалили њихове уџерице. Не верујући у оно што види, затечена срећом која јој се десила, Џаву узима новац мислећи да је то њена прилика да се извуче из беде. Она тада још не зна да је предодређена за много већу борбу која тек долази. Жена у чијим венама тече крв древних ратника одлучује да се супротстави локалном моћнику и поведе целу своју заједницу у битку за слободу.
Са оваквом животном причом коју су неки чланови заиста проживели, овај мали колектив кренуо је да тражи новац од разних фондова за своју идеју. Буџет за филм био је мањи од сто хиљада долара, новца је увек недостајало, а помоћ многих страних организација била је драгоцена за младе почетнике у овом послу. Пут од рушевина Отодо-Гбамеа до светске премијере филма на фестивалу у Торонту прошлог септембра трајао је седам година. Филм пун гнева и искрености жели да разоткрије начине на које се сиромаштво криминализује како би се оправдале незаконите и насилне полицијске рације и уништавање читавих заједница најсиромашнијих људи.
На филмском фестивалу у саудијском граду Џеди смо током децембра гледали ову узбудљиву и потресну драму „Легенда о краљици-скитници Лагоса“ и срели три члана ауторског колектива који су допутовали да представе свој првенац. Тина Едукпо је била централна личност јер је прича филма најприближнија ономе што је сама искусила када су власти њену породицу избациле на улицу. Она је писала сценарио и била један од режисера. И радила је је још много послова на снимању. Када смо дошли на интервју затекли смо је како намешта фризуру свом колеги Семјуелу Окечукви, симпатичном младићу који је такође један од редитеља али и фотограф који је начинио сјајне фотографије нигеријских насеља са уџерицама током последњих година, па и оно што је од њих остало када су порушене. Трећи члан екипе је глумица Темилолува Ами-Вилијамс (28) или краће Теми. Она иза себе има филмове, награде, учешће у многим другим облицима стварања културе и извођачких уметности.
Забележили смо њихове приче.
Тина Едукпо
Припадам заједници Отодо-Гбаме где сам рођена 1. маја 1995. године. Иако сиромашна средина, она је била цео мој живот, за мене лепо место које не могу да заборавим. То је једно мало острво на ободу Лагоса. Лагос је велики град који је подељен између копна и великог острва, као и малих острва између. Ја сам живела на једном од њих. Имали смо струју, али водовод још није био стигао до нас тако да смо имали мало потешкоћа да набавимо чисту воду. Мислим, није баш као у нашем филму где људи немају ништа од тога. Мештани Отодо-Гбане су се углавном бавили риболовом и од тога живели.Тамо сам ишла у основну и средњу школу, имала пријатеље…
Онда је почела драма. Градске власти су порушиле цело наше насеље између новембра 2016 . и априла 2017. и на улицу избацили око тридесет хиљада људи, због наводно еколошких и здравствених разлога. У наше насеље дошли су почетком априла, рано ујутру у недељу са много полиције. Бацали су на нас сузавац, пуцали су, а ми смо на брзину смо ушли у наше кануе и побегли док су нам они палили и рушили куће. То је био трећи пут да су нам порушили дом. Сви су постали бескућници, па и ја. Напустила сам школовање за графички дизајн које сам почела. Наш случај је стигао до савезног суда, судија је пресудио у нашу корист, наложио градским властима да нас све обештети и нађе нам смештај, али град је рекао да неће то да уради и жалили су се на пресуду. Случај је још у апелационом суду.
То рушење је довело до раздвајања моје породице. Мама је отишла на друго острво, тата на копно, нека браћа и сестре биле су са мамом, ја сам лутала са пријатељима, спавали смо где можемо и где нас одведе крај тог дана. Имала сам један ранац увек са собом, у њему пар комада одеће. Једном недељно сам обилазила маму и браћу и сестре који су живели са њом. Следеће недеље бих једног дана отишла код тате. Једноставно, нисмо имали место где бисмо сви могли да будемо заједно. Сви смо тражили пријатеље које смо имали у другим насељима Лагоса, да пробамо негде уз њихову помоћ да се скућимо, али све те заједнице су већ биле попуњене, нигде није било места за градњу новог дома за нас.
Почела сам да волонтирам за једну страну невладину организацију која помаже нелегалним насељима и њиховим становницима. Они су ми помогли да завршим курсеве из медијске и новинарске обуке како бих могла боље да се укључим у остваривање заједничког циља. Током периода када нас је власт истерала из наших домова схватили смо да највећи број медија не преноси истину. Морали смо ми да се као новинари побринемо за истину. Тако смо почели. Онда смо научили како да пишемо, како да снимамо прилоге, како да их монтирамо, како да саставимо наше приче у целину.
Неке од садашњих чланова нашег филмског колектива упознала сам на тим курсевима, а неке у суседним сиротињским насељима. Ту је фотограф и редитељ Семјуел Окечукву, затим Џејмс Тејлор који је редитељ из Јужне Африке, па редитељ Бисола Акинмујива… Мислили смо да ће играни филм више пробудити пажњу у свету него документарац о уништењу наших домова. Током процеса аудиције за главну улогу у филму упознали смо глумицу Теми Ејми-Вилијамс која је постала део нашег тима. Њен изглед и њена глума су деловали стварно, док су сви други покушавали да глуме. Није добро за филм ако глумци преглумљују оно што им је дато. Теми долази из уметничке породице, студирала је глуму и плес у Лагосу. Играла је у једном филму који је приказан на фестивалу у Берлину.Тамо су је видели неки људи који су је препоручили за нашу аудицију. Прихватила је главну улогу. Почели смо да је водимо у сиротињске заједнице у којима Теми никада раније није била. Било нам је важно да видимо како ће се уклопити у причу филма.
Прављење филма дуго траје а ја морам да радим нешто и зарађујем за себе и двоје деце. Иако имам мужа, обоје морамо да радимо како би се нешто скупило. Тако ја за свакодневни живот радим у једном ресторану. Наставићу и са филмовима, у то сам сигурна.
Теми Ејми-Вилијамс
Ја оригинално нисам била део „Колектива Аганџово“, али пошто смо провели три године заједно снимајући све ово, све чешће користим заменицу „ми“ уместо „ја“. Заиста је било дивно искуство и постали смо пријатељи. Када сам се пријавила на аудицију за овај филм још сам била нежног здравља, опорављала сам се од хемотерапије, јер ми је годину дана раније дијагностикован рак. Морала сам да се чувам од инфекција. За мене и моју породицу ова улога је била тешка одлука. У тим рибарским насељима на води, какво је Макоко у коме смо снимали, многи суше рибу на ватри и диму. Питали су ме хоћул и моћи да дишем тамо? Хтела сам да пробам. Први пут у животу сам крочила у такво неформално насеље. Иако сам била веома слаба, после тог искуства осетила сам како физички, ментално и емотивно растем.
У филму видимо сцене у луксузним тржним центрима у којима продавачице не желе ни да разговарају са људима из сиромашних насеља које процењује по одећи, фризури, парфему… Начин на који је град направљен обезбеђује просторе где само имућни могу да живе и уживају и да немају много додира са онима који не припадају њиховом сталежу, и где неки људи не смеју ни да приђу због тога како изгледају или говоре. Тамо људи лако препознају уљеза чак иако је лепо упакован зато што се другачије понаша од онога ко је одрастао у луксузу. У тој сцени о којој говорите видимо две жене, јунакињу из фавеле Џаву и богаташицу Хепинес која је постала имућна удајом за богаташа. Хепинес има самопоуздање које одговара њеном изгледу, а говори и леп, течан енглески језик. У Лагосу се људи процењују и по томе како говоре енглески, али највише по томе колико новца имају.
Постоји, наравно, и средња класа којој припадамо ја и моја породица, али и ми такви далеко смо од света сиротињских насеља. Не можемо себи баш све да приуштимо, али нисмо ни у фавели. Међутим, могуће је, не често, да људи из тих неформалних насеља успеју, да постигну нешто у животу. Погледајте само ове ствараоце из нашег „Колектива“ – Сем, Тина и други. Образовани су и паметни, раде велике ствари. Да, у Нигерији се много полаже на образовање. Оне који не иду у школу многи гледају с висине, али ако имаш новац никоме не смета твоја необразованост. Зато бих рекла да је у нашој хијерархији вредности новац, ипак, важнији од образовања.
Када је Џаву бацила продавачици новац испред носа, почела је да је другачије гледа. Поштовање је било лажно, али је ипак било ту. На том месту Џаву узима и друго име, Џени, за улазак у тај нови свет где је не би најбоље прихватили са правим афричким именом Џаву. Џени је оно што Џаву у том тренутку жели да буде. Мислим да сви то имају, тај осећај да могу да буду друга особа. И када се укаже прилика, желиш да проживиш неки другачији живот, а твоје име је обично везано за твој идентитет. Постојала је чак и мода у Нигерији да се мењају имена са којима су људи рођени у нешто што звучи више енглески. А има и оних који, напротив, желе да задрже своје рођено име као доказ да су успели у животу својим радом упркос предрасудама. Тако и ја. Када се удам задржаћу презиме само да покажем свима који су мислили „твој отац није имао мушку децу са твојом мајком, тако да се његово презиме завршава са тобом“. У неким културама у Нигерији, када се удаш, одбацујеш презиме свог оца и узимаш презиме мужа. И зато су очеви забринути – ако немају мушку децу, њихово презиме се завршава са ћеркама. То тера мушкарце у полигамију, понекад у потрази за мушком децом. Многе породице су тако уништене. За муслимане је полигамија легална, за хришћане није.
Семјуел Окечукву
И ја сам као дете живео у сиротињским нелегалним насељима и протерани смо још раније, пре петнаест година. Тада није постојала нигеријска федерација тих слам-насеља, како их зовемо. Били смо прилично изоловани. Исто су нас у недељу ујутру истерали из домова као Тину и од тада смо почели да се селимо. На крају смо завршили у суседној Гани, одакле је моја мајка, а онда смо се вратили у Лагос. Кад сам стигао поново у Лагос желео сам да се вратим у Гану. Тамо је живот смирен и уређен у поређењу са Нигеријом. Радио сам свакакве послове, а онда ме је свештеник из наше заједнице упутио на удружење слам-насеља. Тамо сам постао део групе која је добила медијску обуку.
Научили смо да користимо камеру, да напишемо сценарио, правили смо интервјуе, снимали, монтирали… То је била одлична основа за бављење документаристиком. Пошто је та медијска школа била организована у више слем-заједница, упознавали смо једни друге и ту се некако развила идеја да уђемо у причу о краљици-скитници Лагоса. То исељавање из Отодо-Гбамеа било је једно од најмасовнијих и најтрагичнијих до данас, јер је више од десет људи погинуло. Када се седам година раније десило исељавање моје заједнице, то нико није документовао, није било извештаја са лица места, ниједна телевизија није дошла. Све је изветрило и отишло у заборав. Сада, уз помоћ три невладине организације које раде са нама ми можемо да целом свету испричамо наше приче. “Легенда о краљици-скитници Лагоса” је огроман успех за нас.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис