JAHORINA, OLIMPIJSKA LEPOTICA
Uspomene nemaju rok trajanja

Niko nije očekivao da će Jahorina i Sarajevo, te davne  1978, dobiti organizaciju 14. zimskih Olimpijskih igara, za 1984. godinu. Sve što je tada moglo da se uradi na fasciniranju planete, imalo je prioritet u zajedničkoj nam zemlji.

Jahorinu su posetili najbolji skijaši sveta a sve ostalo je istorija. Zbog te dve nedelje je kasnije Ingemar Stenmark sa porodicom provodio čitave zime na Jahorini. Ulagao novac sa Bojanom Križajem u planinsku lepoticu, za koju kaže da mu je obogatila prošlost, sadašnjost i budućnost onim najvrednijim – uspomenama, jer one nemaju rok trajanja. A uspomene su ono što i sve nas veže za Poljice, Rajsku dolinu, Ogorelicu. Za gitare kraj ognjišta u Bistrici, poluprozukli glas Željka Bebeka, uz solaže Zorana Redžića, basiste „Dugmeta”, kada pevaju sve, osim hitova grupe koja ih je proslavila.

Nakon Olimpijade, svi su ubrzo tu imali vikendice. Od kompozitora, pop ikona, uspešnih ali i propalih pisaca, pevača, glumaca, do dece političara. Provodili smo noći na snegu, tražeći po barovima Kinđea (Mirzu Delibašića) ili Davorina Popovića („Indeksi”). Ne bismo li se, kao mladi novinari  „proslavili” i „uhvatili” legende nespremne, u sevdahu. Ali i kad bismo uspeli, duh Jahorine, dobrih i iskrenih ljudi – raje, gužvao nam je šlajfne teksta i odlagao novinarsku slavu, za neko drugo, neiskreno, brzo, elektronsko, bezemocionalno vreme.

U godinama do rata i raspada Jugoslavije to je bilo stecište skijaša Beograda i Novog Sada. Da li zbog staza, profi strmina, gustog zelenila i šuma omorike, bora, jela ali i grčkog javora ili noćnog provoda. I dalje je to „omiljeno” (jer mi to tako želimo), skijalište naše dece. Dece, koje zbog svog sentimenta, uporno šaljemo u obnovljene sobe Bistrice i presvučene fotelje kafea ali sada u neki drugi ski-centar. Novu, obnovljenu Jahorinu, koju su„ Gardijan” i „ Telegraf”, novinske ikone Britanije, postavile na čelo deset najboljih malih skijališta Evrope.

Sada, u doba pandemije korona virusom, Jahorina, prepuna boja, deluje kao ostrvo odvojeno od svih problema ovog sveta. Mirno protiču dani i da ne znate ništa o zdravstvenim nedaćama, brzo se prilagodite radosnoj vrisci dece, koja se spuštaju sa starijima niz najveći „alpin koster” (bob na šinama) u  jugoistočnoj Evropi, biciklistima, sportistima, šetačima i običnim turistima koji špartaju uzduž i popreko kroz zelenilo i slikovite putiće Jahorine. Da nema ljudi sa maskama kraj sedežnica i gondole, i „maskiranih“ konobara po kafićima, činilo bi se kao da ste na drugoj planeti.

 

Tekst D. K.–I.

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju