Нико није очекивао да ће Јахорина и Сарајево, те давне 1978, добити организацију 14. зимских Oлимпијских игара, за 1984. годину. Све што је тада могло да се уради на фасцинирању планете, имало је приоритет у заједничкој нам земљи.
Јахорину су посетили најбољи скијаши света а све остало је историја. Због те две недеље је касније Ингемар Стенмарк са породицом проводио читаве зиме на Јахорини. Улагао новац са Бојаном Крижајем у планинску лепотицу, за коју каже да му је обогатила прошлост, садашњост и будућност оним највреднијим – успоменама, јер оне немају рок трајања. А успомене су оно што и све нас веже за Пољице, Рајску долину, Огорелицу. За гитаре крај огњишта у Бистрици, полупрозукли глас Жељка Бебека, уз солаже Зорана Реџића, басисте „Дугмета”, када певају све, осим хитова групе која их је прославила.
Након Олимпијаде, сви су убрзо ту имали викендице. Од композитора, поп икона, успешних али и пропалих писаца, певача, глумаца, до деце политичара. Проводили смо ноћи на снегу, тражећи по баровима Кинђеа (Мирзу Делибашића) или Даворина Поповића („Индекси”). Не бисмо ли се, као млади новинари „прославили” и „ухватили” легенде неспремне, у севдаху. Али и кад бисмо успели, дух Јахорине, добрих и искрених људи – раје, гужвао нам је шлајфне текста и одлагао новинарску славу, за неко друго, неискрено, брзо, електронско, беземоционално време.
У годинама до рата и распада Југославије то је било стециште скијаша Београда и Новог Сада. Да ли због стаза, профи стрмина, густог зеленила и шума оморике, бора, јела али и грчког јавора или ноћног провода. И даље је то „омиљено” (јер ми то тако желимо), скијалиште наше деце. Деце, које због свог сентимента, упорно шаљемо у обновљене собе Бистрице и пресвучене фотеље кафеа али сада у неки други ски-центар. Нову, обновљену Јахорину, коју су„ Гардијан” и „ Телеграф”, новинске иконе Британије, поставиле на чело десет најбољих малих скијалишта Европе.
Сада, у доба пандемије корона вирусом, Јахорина, препуна боја, делује као острво одвојено од свих проблема овог света. Мирно протичу дани и да не знате ништа о здравственим недаћама, брзо се прилагодите радосној врисци деце, која се спуштају са старијима низ највећи „алпин костер” (боб на шинама) у југоисточној Европи, бициклистима, спортистима, шетачима и обичним туристима који шпартају уздуж и попреко кроз зеленило и сликовите путиће Јахорине. Да нема људи са маскама крај седежница и гондоле, и „маскираних“ конобара по кафићима, чинило би се као да сте на другој планети.
Текст Д. К.–И.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању