УСПОН ДО ВРХА ПРЕШ
Искуство које се не заборавља

Зовем се Грицко. То име сам добио једне недеље када се група планинарки и планинара нашла у мом селу. Стигли су из Ниша преко Сврљига и свратили ту, код мене, у Белоиње. И онда су ме пратили. Или ја њих. Како год, ишли смо заједно. Кроз маглу. Кроз иње. Кроз бело иње. Било га је на дрвету. На клеки. Мени на крзну, планинаркама на коси. И ишли смо. Ишли. На хиљаду метара надморске висине маглу мимоишли. Остала је некако доле, испод нас. А ми? Ми смо ишли горе, у висине. И да не знам да смо ишли горе, помислио бих – стигли смо на море. Тако је изгледало. У ствари, стигли смо на врх Плеш. На 1267 метара. Дивота. Лепота.

Сви су се сликали. Ја нисам. Нисам фотогеничан. А и мало се стидим. Или нисам навикао. Потом су сви нешто грицкали. И мени давали. И онда су ми дали и име Грицко. А затим? Истом стазом – назад. Они су отишли за Ниш. Ја сам остао у Белоињу. На почетку стазе. Или на крају. Зависи како се гледа.

До врха Плеш на Сврљишким планинама може се доћи и другим путем. Из Сићевачке клисуре, па преко села Градиште. Али на почетку те стазе нисам ја. Грицко. А онда није исто. И зато, ако идеш на Плеш, нека буде из Белоиња јер је лакше и лепше. Гарантујем ти, драги читаоче.

П.С.  И да не буде да сам ја ту неки обични неупућени пас и да нисам оставио довољно података да можеш да се попнеш на Плеш, ево, дописујем:

  • стаза је дуга (планинарским речником речено дужина трека) 14,2 километра;
  • потребно време за успон 2 сата и 45 минута;
  • на стази нема воде;
  • кондициона тежина 3/10;
  • стаза почиње од домаћинства Васић и добро је обележена

Забележила Весна Тодоров