Глумицу Вају Дујовић (34) знамо по необичном имену и лепом лицу којим нам је отворила много различитих ликова што их је тумачила на филму, телевизији и у позоришту. Својевремено нисмо ни знали ко је та непозната девојка која је привукла највећи део пажње гледалаца ТВ серије „Бранио сам Младу Босну“ у улози Јованке Чубриловић, супруге и удовице Вељка Чубриловића, једног од пријатеља Гаврила Принципа и учесника атентата на аустрoугарског престолонаследника.
Убрзо ће њено име и лице бити стално пред нама захваљујући серијама „Једне летње ноћи“, „Санта Марија дела Салуте“, „Војна академија“, „Државни службеник“, „Нечиста крв“, „Александар од Југославије“…. а у београдском Народном позоришту већ годинама игра и не стаје. Тренутно је на актуелном репертоару можемо видети у бројним представама међу којима су „Мистер Долар“, „Дама са камелијама“, „Велика драма“ и „Сањао сам да сам се пробудио“.
Уочи празника, лепо расположена, открила нам је и своје планове, боље рећи пословне изазове, којима се нада или очекује да се коначно нађу у јавности: четврта сезона „Државног службеника“, играни филм „Твитосаурус“ и ново документарно-играно остварење „Гавран ти на кућу пао“ посвећено сликару Петру Лубарди. То је било право време да Вају Дујовић, ћерку нашег познатог глумца Владана Дујовића и старију сестру продуцента Андрије Дујовића, упознамо и на један другачији начин, кроз неке важне станице, догађаје, личности у њеном животу.
Нова Година и Божић
Топлина породичног дома. Имали смо спонтану традицију да се чланови породице, када се мало одморимо од дочека, нађу код бабе 3. јануара да прославимо њен рођендан. Волим окићену јелку, симболичне поклоне, а имам и једну пријатељицу с којом сам седела у клупи у средњој школи – она ми, ево, већ готово две деценије за сваку Нову годину пошаље честитку. Откако их је у последње време готово немогуће пронаћи и купити она их сама прави. Сваке године се распилавим када добијем њену праву честитку од папира. Последњих година тај празник ме асоцира и на одмор после много посла. Како се тог дана пробудим и ако ми се негде иде, онда идем на дочек Нове године или не идем, ако ми тако одговара. И добра журка и филм на телевизији су подједнако добре опције. Бадњи дан и Божић одувек славимо код мојих родитеља, на вечери, ручку… Испада да тих дана највише једемо и после треба да се опорављамо.
Новогодишња жеља
Да научим неки нови језик, посебно шпански, желим да га усавршим. Неке новогодишње жеље, више одлуке, које запишем као подсетник да морам да их донесем, заиста сам остварила, бар ове године. Сама свој Деда Мраз, отприлике. Рецимо, оставила сам цигарете, почела сам редовно да тренирам…
Стални позоришни ангажман
Волела бих, али не могу то да тражим од Деда Мраза. Имам паушални уговор са Народним позориштем. Осећам да тамо припадам, одувек. Суштински је то једино позориште у коме сам играла након студија. Прва представа била је „Живот је сан“ Слободана Унковског са целом мојом класом. Ту смо више статирали него глумили, али то је било божанствено искуство. Онда сам ускочила у „Велику драму“, па још у једну представу и тако је кренуло. Од ове године осећам искрену припадност националном театру и то је једна од лепших ствари које су ми се десиле у 2024. Реч је о раду на представи „Мистер Долар“ у режији Милоша Лолића, ретко се деси да се на једном месту скупи толико добра енергија свих осамнаест људи на сцени који су три месеца свакодневно спремали тај комад.
Дечје позориште
То је наша трупа „Чичамичино позориште“ и имамо све осим зграде, сцене и плата. Радимо више од десет година. Дивна екипа људи на челу са Матејом Поповићем Он је глумац који пише највећи део представа које играмо по целој Србији и региону, а највише у београдској Академији 28. „Легенда о храбрости“ ми је омиљена, љубавна прича из времена Викинга, али и „Чаробна лира“, „Кањош Мацедоновић“. У том нашем позоришту сви радимо још много послова осим глуме. За мене кажу да сам шеф транспорта пошто много волим да возим, или сам дежурни лекар јер сам хипохондар и знам свакоме шта треба да се да од витамина. У последњој представи коју смо радили играли су Стеван Пијале, Нина Јанковић, Теодора Драгићевић, Анте Гаћеша, Александар Ристовски, Александар Вучковић, Иван Михаиловић, Матеја Поповић, Сташа Миловановић….
Глума
Немам прави одговор шта је глума и зашто је волим, али тек сада схватам да не знам чиме бих се у животу бавила осим њом. Знам да сам одувек то желела. Суштина је, мислим, у машти. Када се изнова гледа неки цртани или представа знам шта ће се десити, али навијам да се то не деси и сугеришем ликовима да ураде нешто друго. То узбуђење имам и данас, као када сам недавно гледала серију „Сабља“. На крају прве епизоде када убију премијера ја сам као гледалац навијала да не уради то, да избегне, да не погине, иако сви знамо да је то немогуће и како се све завршило. Тај осећај вере у оно што гледам је, можда, разлог што толиком желим да будем део сваке филмске приче, део њене магије. Наравно ту је допринео и тата с којим сам доста времена проводила у позоришту, али иако сам као дете имала прилику да иза сцене видим како магија настаје, да то није стварно, ја сам и даље веровала у све те ликове и улоге.
Прва шанса
Мој први филм био је „Бранио сам Младу Босну“ Срђана Кољевића. Једина женска улога у филму, Јованка Чубриловић, једна од мени омиљених, прва после академије, прва професионална. Прва озбиљна аудиција на којој сам учествовала. Све сам знала о Јованки и улози, толико сам се добро спремила да нисам ни помишљала да постоји могућност да не прођем. Права шанса
Не знам, мене улоге саме налазе и увек се испостави да је добро и када добијем и када не добијем улогу. Друго, мислим да у глуми није питање праве шансе, већ дугог трајања.
Мајстор и Маргарита
Ниједан роман ми није био узбудљив толико као то класично дело Михаила Булгакова и заиста бих волела да једног дана играм у неком филму или представи рађеним по њему. Садашња представа у Народном позоришту ме је подстакла да поново прочитам роман. За разлику од свих других књига које сам читала, једино код ове не умем да објасним осећај узбуђености који сам имала док сам је читала.
Меша Селимовић
У ономе како је писао и говорио препознала сам духовну вертикалу којој бих ја волела да стремим као човек. Све што сам читала од њега препознала сам као нешто исправно, нешто у чему се огледа вредност човека, исправан систем вредности, препознала сам сензибилтет рањивог, али отвореног и наочитог човека. Такво му је било и стваралаштво. Све је то нешто што бих ја волела да доживим и да будем. Ту имам благородност његове личности. Иако, да се разумемо, ја сам велики обожавалац и рокенрола. Ево, данас је рођендан Кита Ричардса који је сушта супротност Меши, али лепота живота је у томе да из свега што живимо узимамо по нешто, и благост и рокенрол.
Бред Пит
Њему је данас такође рођендан! Јуче сам мами рекла: „Е, мама, је л’ знаш коме је сутра рођендан?“ Она ме пита – коме. Кажем Бреду Питу! Изненадила се и обрадовала као да причамо о нашем комшији. Не знам шта да кажем, Бред је најлепши човек на свету, заувек. Не могу да се начудим његовој лепоти, и физичкој и духовној. Срећна сам што сам његов савременик па да могу у реалном времену да уживам у његовим наступима, иступима, улогама… Открила сам га као мала, у неким часописима, и тек после сам почела да гледам његове филмове и схватила да је он озбиљан глумац. Највише волим његову малу улогу у „Спалити после читања“ и велику у „Правој романси“. Али, не морам да будем заљубљена у лепог глумца, заљубим се ја мало и у Шона Пена који тек има „улогетина“, па оставим Бреда по страни. Мама и ја смо некако заједно у томе.
Лажни тата
Када сам била мала имала сам велики постер Бреда Пита са неком брадицом какву је мој тата имао годинама уназад. Сећам се да ми је једном другарица пала у фрас и запањено рекла: “Јао, Боже, па ти ладно држиш татин постер у соби“! Мој тата је то запамтио и после се стално шалио на рачун тога. Много касније ми је глумац Борис Комненић рекао да је мој тата, заправо, исти Леонардо Дикаприо из млађих дана. Ја бих се сложила са Борисовим виђењем ствари.Схватам да док ово говорим, ја уживам да причам о тим људима, филмовима, улогама… Када слушам филмску музику, ја сам сва у неким висинама, као да ћу да полетим, и онда помислим: „Боже, хвала ти што сам део најлепше професије на свету“!
Прави тата
Тата је један велики, добри дечак. Сви морамо да одрастемо и не забворавимо децу у себи, а он је остао дечак, заиста. Колико само воли да се игра и недавно са мојим колима, потпуно се занео. Колико год да смо колеге он ће заувек бити мој тата. Како сам старија све више разумем њега и његове ставове о овом послу. Динамика посла стално држи психу и тело глумца у некој врсти крчкања и то није лако издржати, посебно ако се деси да нема ангажмана и по две године. Јако је тешко носити се са тим, а не клонути духом, прихватити то као тренутак који је сигурно, из неког разлога, добар за тебе као човека и глумца. Све више га разумем, боље комуницирамо и без много речи. Волела бих да више радимо заједно, само једном смо имали сцену у некој серији. Било је занимљиво искуство, волела бих да се понови.
Мама
Мама Маја је царица, на свим плановима. Једини „цивил“ у филмској кући, туризмолог по професији.
Млађи брат
Андрија је завршио филмску продукцију, одрастао је човек, али заувек је четири године млађи брат. Дедина мини верзија, бескрајно шармантан и драг. Ја сам озбиљна старија сестра, одговорна и забринута, а Андрија и тата имају много више те радости игре и на томе им завидим.
Косово и Метохија
Тата је тамо одрастао, а ја сам на жалост само једном била, када сам била мала. У Пећи и селу Витомирица одакле су моји. Тамо нема више наших, нема ни куће, родбина се раселила, углавном у прапостојбину Црну Гору…. Родитељи су били пре две године. Волела бих да одем и све то поново видим и немам објашњење зашто нисам села у ауто и отишла.
Рођендан
Нисмо га никада толико везивали за Дан устанка у Србији, како се некада славио 7. јули, већ више за црквени празник Ивандан. У цркви сам и крштена као Ивана. Ваја је старо српско име, али када сам била мала, па и касније, звали су ме и Гаја и Маја и Влаја… па сам се представљала као Ивана, што је у почетку збуњивало моје укућане када би другарице дошле на врата и тражиле Ивану. Нема данас много Ваја, а ја знам три. Једна живи у Француској, друга је име добила по деди Вају, у Црној Гори је чешће мушко име Вајо него женско Ваја, и трећа је једна беба која живи у Америци и мислим да је добила име по мени. Зове се Ваја Дујовић! Вероватно смо и неки даљи род. Када сам на Фејсбуку видела њено име, помислила сам да ми је пао систем, јер је то заиста необично и ретко да се подударе особе оваквог имена и презимена.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Слободан Иветић и приватна архива