Продао је свој мотор, женин компјутер и телефон, осам година је одвајао од плате и ангажовао родбину и пријатеље како би снимио свој први дугометражни играни филм „Гранде Пунто“. Њиме је освојио срца и раздрмао мозгове гледалаца, и добро их насмејао, на Фестивалу сценарија у Врњачкој Бањи. Од посетилаца је добио велики аплауз, а од жирија критичара и новинара припало му је признање „Славко Лазаревић“ које традиционално додељује наш лист
Када се Вањина супруга Тијана одвајала од свог компјутера и мобилног телефона, продатих како би се снимање филма њеног мужа несметано привело крају, ни реч није рекла, а камоли заплакала. Сузе су кренуле тек недавно, када је на летњој позорници у Врњачкој Бањи име Вање Хована прво прочитано међу награђеним ауторима.
– Па, јесте – уз осмех нам се „правдала“ после доделе награда. – Баш сам била поносна.
Разумљиво: Тијана, по занимању позоришни продуцент, била је најближи сведок мука и упорности, страсти и оптимизма, који су пратили авантуру настанка филма „Гранде Пунто“. Тијана је у Вањин живот ушла пре десет година, управо када и идеја за овај филм.
– Тада сам завршавао студије и размишљао сам зашто неки водећи људи у медијима, очигледно интелигентни и успешни, ништа не раде за добробит друштва, већ само за своју корист. Свако ко је у својој области толико успешан може да учини много доброг за заједницу у којој живи, али тадашњи медијски маг о коме сам размишљао прешао је, попут Дарта Вејдера из „Ратова звезда“, на тамну страну. Вања је почео да саставља причу у којој се детективи и уметници удружују и покушавају да медијског манипулатора неутралишу и учине бољим живот својих суграђана. Ипак, та идеја је морала да сачека боља времена: Хован је дипломирао, уписао постдипломске студије, запослио се као редитељ у РТВ Војводина, где и данас ради дечије емисије, снимао је документарне серије и кратке филмове. У једном тренутку одлучио је да се врати медијским манипулацијама у овом сценарију– главни негативац је добио име Драган Злоковић – Зли, а филм назив „Гранде Пунто“.
– Причи сам додао слојеве настале из личног искуства – објашњава редитељ и сценариста. –Моја породица је возила „југо“ двадесет година и када је већ дотрајао искористили смо тадашњи програм „старо за ново“ и дали стара кола и доплатили на кредит за нова, „пунто класик“. Сећам се који је то доживљај био за све нас, када смо из оног скученог аутомобила, крутог волана, сели у удобни „пунто“ који се, узгред, појављује и у неколико кадрова у филму.
Уместо тачке – запета
Следећу серију ових аутомобила „пунто гранде“, што на италијанском значи и велика тачка, искористио је како би симболично показао шта је мислио о тренутку у коме је филм настајао – да је стављена велика тачка на прошла времена. Детективи који у филму руше Злог уместо обећаног „гранде пунта“ добиће тек „пунто класик“: испоставиће се да су посао обавили, али циљ није остварен.
– На онај други слој лепо се надовезао и трећи слој приче, а то је политичка ситуација у Србији где једна власт смењује другу, а готово ништа се не мења на боље, или бар мало тога. Можда су то била нормална, не нужно објективна, разочарања младог човека који није у детињству и младости имао политичка уверења, али је жарко желео да Милошевић оде са власти и да нам свима буде боље. Сви ми имамо неку наду у боље сутра, али можда заборављамо да је потребно време да се друштво опорави пре него што дође то боље сутра. Тако сам направио паралелу између медија и политике, где једног апсолутног господара медија, замењује нови, другачијег имена, али истих циљева. Тако је „велика тачка“, или „гранде пунто“, испала само једна запета до бољег сутра.
Испада и да нема наде, ако је ситуација таква?
– Није, није тако. Зато смо у филм ставили доста хумора, пародије и комичних ситуација, да гледаоци не би пали у депресију после пројекције. Ја сам одрастао уз телевизијску серију „Тропска врелина“, уз филмски мјузикл Џона Вотерса „Плачљивко“, а током студија највише су ми пријале комедије апсурда Ежена Јонеска и надам се да се ти утицаји виде и у „Гранде Пунто“ и да ће људи насмејани, расположени и запитани изаћи из биоскопа пошто виде филм.
Новосадски редитељ нам је испричао и једну ситуацију која, додаје, можда није јако важна, али сликовито објашњава његова искуства, очекивања и разочарања:
– Рођен сам 1983. у просечној породици у којој је мајка била хемијски, а отац машински техничар и закачио сам период социјалистичке Југославије. Када сам био дете, деда би ме ставио у аутомобил и одвезао у музичку школу. Он се враћао кући и када се мени час заврши, долазио по мене. У повратку, успут свратимо у продавницу да ми купи играчку. И тако сваки пут. Када је мој пет година млађи брат требало да крене у музичку школу, новца за гориво није увек било, а и када га је било штедело се: родитељи би га одвезли на часове, чекали у школи да се заврше и враћали кући, без играчке. То је било оно што сам као дете упамтио.
Дечије банално, али довољно да то дете жели да му се опет врате нека боља времена.
– Без обзира што ја неке велике промене нисам осетио након 5. октобра 2000. године, не значи да се оне нису догодиле, јер да не верујем у промене ја не бих ни снимио овакав филм. Ствар је у томе да, осим уколико власт није отишла екстремно десно или екстремно лево, ја не верујем у идеолошке већ у филозофске промене. Верујем у промене кроз нас саме, да мењајући себе можемо да променимо и друштво и учинимо га бољим. Ако се ја са собом осећам добро, боље ће се осећати и сви око мене, а ја ћу радити на томе и да се они добро осећају. Пошто су култура и медији моје природно окружење, било је логично да те идеје о променама сместим у њега.
Породица и пријатељи
Е, ту су настале нове муке. Вања није био вичан продуцентском послу, односно тражењу новца. На пар конкурса био је одбијен, али није хтео да одустане: „Било је тешко, компликовано, исцрпљујуће, али не и немогуће. Мислим да нико нема права да данас, са оваквим техничким могућностима, нађе оправдање да не може да сними филм“. Буџет за филм није имао, али јесте велику жељу, много идеја, неколико добрих пријатеља и породицу која је веровала у њега. Ангажовао је доста глумачких аматера који су успешни у другим областима уметности и културе, попут позоришног редитеља Николе Завишића (игра фантома из библиотеке), оперске певачице Верице Пејић, популарног радијског тандема водитеља Млађе и Дашка, затим академског сликара Бојана Новаковића и других.
Сви они су пристали да бесплатно учествују у Ховановом филму, као и професионалци попут Сергеја Трифуновића, Миливоја Обрадовића, Слободана Ћустића… или екипе из хумористичке дружине „Државни посао“. Подједнак допринос дале су породице Вање и његове супруге Тијане: она је дублирала једну од јунакиња, док је њен рођени брат тумачио плаћеног убицу који дави уметнике. Ту су и Тијанини брат и сестра од ујака, Вањин брат, комшиница Цеца… – У суштини, ја нисам ни знао како се тражи новац за снимање филмова, али нисам хтео да седим и кукам, јер првобитна идеја и јесте била да снимимо филм уз помоћ пријатеља, током једног лета, са неком ручном камером.
Камеру су на крају добили од новосадске Академије, објективе од једног Вањиног другара, расвету од РТВ Војводина. – Ја сам организовао статисте и храну за екипу, помагао око расвете и организације, један другар је развозио опрему, други је косио траву на месту где је требало да снимамо, како би уопште могли да се сместимо тамо. Све је рађено срцем и новцем од моје плате на телевизији, за ствари где нисам имао другаре да ми помогну. Продао сам женин компјутер и телефон, као и мој нови мотор који сам целог живота сањао да имам. Мотор ми је био сан из детињства и чим сам дошао до неког новца купио сам велики мотор, иако ни онај мали нисам знао да возим како треба. Моја срећа трајала је годину дана, док га нисам продао. Себи сам личио на неког наркомана који клинцима по хаусторима продаје ствари како би дошао до новца за дрогу. Само што се моја дрога зове – филм.
Постао забораван
Филм је заволео уз оца, љубитеља вестерна, а још више уз комшију, глумца Немању Кечу.
– Сјајног глумца који је одустао од своје професије револтиран стањем у друштву. Он је старији од мене, веома харизматичан, и целој мојој генерацији у комшилуку био је узор, сви смо хтели да будемо као он када порастемо. Он ме је наговорио да упишем режију, иако сам био ближи Ликовној академији. Вања је толико уронио у филм да је уписао и постдипломске студије, само да би са својим професорима могао да разговара о филму и чита теорију седме уметности:
– По природи сам лењ и кампањац и знам да, када не бих имао обавезу да учим, можда не бих читао све те књиге о филму које сада читам. Од свих ствари које сам у животу радио, процес стварања филма ме највише испуњава и завршетак мог првог дугометражног филма сматрам и успехом и привилегијом. Да не говорим о радости када је изабран за приказивање на Фесту и у Врњачкој Бањи, где сам се вратио после много година: деведесетих смо лета проводили обилазећи бање и манастире по Србији и из тог периода сам запамтио и Врњачку Бању, њено зеленило и уличне цртаче. Овај последњи боравак у Бањи баш ми је пријао, а још када су ми јавили да сам добио награду… много добар осећај. Као када моја деца добију играчке.
Сада је Вања потпуно опседнут својим синовима, Александром (коме ће ускоро три године) и Луком који је тек ушао у другу годину живота. Воли да буде уз њих док расту: „Они ми враћају енергију коју потрошим на послу, без обзира колико су захтевни. Мислим да сам поред њих постао одговорнији и стабилнији“!
– И заборавнији – са осмехом додаје Тијана, док нам Вања говори како би волео да једног дана дође у ситуацију да живи само од филма.
Наставак можете прочитати у броју 3109.