Vanja Hovan – Dobitnik nagrade „Ilustrovane politike“

Prodao je svoj motor, ženin kompjuter i telefon, osam godina je odvajao od plate i angažovao rodbinu i prijatelje kako bi snimio svoj prvi dugometražni igrani film „Grande Punto“. Njime je osvojio srca i razdrmao mozgove gledalaca, i dobro ih nasmejao, na Festivalu scenarija u Vrnjačkoj Banji. Od posetilaca je dobio veliki aplauz, a od žirija kritičara i novinara pripalo mu je priznanje „Slavko Lazarević“ koje tradicionalno dodeljuje naš list

Kada se Vanjina supruga Tijana odvajala od svog kompjutera i mobilnog telefona, prodatih kako bi se snimanje filma njenog muža nesmetano privelo kraju, ni reč nije rekla, a kamoli zaplakala. Suze su krenule tek nedavno, kada je na letnjoj pozornici u Vrnjačkoj Banji ime Vanje Hovana prvo pročitano među nagrađenim autorima.
– Pa, jeste – uz osmeh nam se „pravdala“ posle dodele nagrada. – Baš sam bila ponosna.
Razumljivo: Tijana, po zanimanju pozorišni producent, bila je najbliži svedok muka i upornosti, strasti i optimizma, koji su pratili avanturu nastanka filma „Grande Punto“. Tijana je u Vanjin život ušla pre deset godina, upravo kada i ideja za ovaj film.

– Tada sam završavao studije i razmišljao sam zašto neki vodeći ljudi u medijima, očigledno inteligentni i uspešni, ništa ne rade za dobrobit društva, već samo za svoju korist. Svako ko je u svojoj oblasti toliko uspešan može da učini mnogo dobrog za zajednicu u kojoj živi, ali tadašnji medijski mag o kome sam razmišljao prešao je, poput Darta Vejdera iz „Ratova zvezda“, na tamnu stranu. Vanja je počeo da sastavlja priču u kojoj se detektivi i umetnici udružuju i pokušavaju da medijskog manipulatora neutrališu i učine boljim život svojih sugrađana. Ipak, ta ideja je morala da sačeka bolja vremena: Hovan je diplomirao, upisao postdiplomske studije, zaposlio se kao reditelj u RTV Vojvodina, gde i danas radi dečije emisije, snimao je dokumentarne serije i kratke filmove. U jednom trenutku odlučio je da se vrati medijskim manipulacijama u ovom scenariju– glavni negativac je dobio ime Dragan Zloković – Zli, a film naziv „Grande Punto“.

– Priči sam dodao slojeve nastale iz ličnog iskustva – objašnjava reditelj i scenarista. –Moja porodica je vozila „jugo“ dvadeset godina i kada je već dotrajao iskoristili smo tadašnji program „staro za novo“ i dali stara kola i doplatili na kredit za nova, „punto klasik“. Sećam se koji je to doživljaj bio za sve nas, kada smo iz onog skučenog automobila, krutog volana, seli u udobni „punto“ koji se, uzgred, pojavljuje i u nekoliko kadrova u filmu.

Umesto tačke – zapeta

Sledeću seriju ovih automobila „punto grande“, što na italijanskom znači i velika tačka, iskoristio je kako bi simbolično pokazao šta je mislio o trenutku u kome je film nastajao – da je stavljena velika tačka na prošla vremena. Detektivi koji u filmu ruše Zlog umesto obećanog „grande punta“ dobiće tek „punto klasik“: ispostaviće se da su posao obavili, ali cilj nije ostvaren.
– Na onaj drugi sloj lepo se nadovezao i treći sloj priče, a to je politička situacija u Srbiji gde jedna vlast smenjuje drugu, a gotovo ništa se ne menja na bolje, ili bar malo toga. Možda su to bila normalna, ne nužno objektivna, razočaranja mladog čoveka koji nije u detinjstvu i mladosti imao politička uverenja, ali je žarko želeo da Milošević ode sa vlasti i da nam svima bude bolje. Svi mi imamo neku nadu u bolje sutra, ali možda zaboravljamo da je potrebno vreme da se društvo oporavi pre nego što dođe to bolje sutra. Tako sam napravio paralelu između medija i politike, gde jednog apsolutnog gospodara medija, zamenjuje novi, drugačijeg imena, ali istih ciljeva. Tako je „velika tačka“, ili „grande punto“, ispala samo jedna zapeta do boljeg sutra.

Ispada i da nema nade, ako je situacija takva?
– Nije, nije tako. Zato smo u film stavili dosta humora, parodije i komičnih situacija, da gledaoci ne bi pali u depresiju posle projekcije. Ja sam odrastao uz televizijsku seriju „Tropska vrelina“, uz filmski mjuzikl Džona Votersa „Plačljivko“, a tokom studija najviše su mi prijale komedije apsurda Ežena Joneska i nadam se da se ti uticaji vide i u „Grande Punto“ i da će ljudi nasmejani, raspoloženi i zapitani izaći iz bioskopa pošto vide film.

Novosadski reditelj nam je ispričao i jednu situaciju koja, dodaje, možda nije jako važna, ali slikovito objašnjava njegova iskustva, očekivanja i razočaranja:
– Rođen sam 1983. u prosečnoj porodici u kojoj je majka bila hemijski, a otac mašinski tehničar i zakačio sam period socijalističke Jugoslavije. Kada sam bio dete, deda bi me stavio u automobil i odvezao u muzičku školu. On se vraćao kući i kada se meni čas završi, dolazio po mene. U povratku, usput svratimo u prodavnicu da mi kupi igračku. I tako svaki put. Kada je moj pet godina mlađi brat trebalo da krene u muzičku školu, novca za gorivo nije uvek bilo, a i kada ga je bilo štedelo se: roditelji bi ga odvezli na časove, čekali u školi da se završe i vraćali kući, bez igračke. To je bilo ono što sam kao dete upamtio.

Dečije banalno, ali dovoljno da to dete želi da mu se opet vrate neka bolja vremena.
– Bez obzira što ja neke velike promene nisam osetio nakon 5. oktobra 2000. godine, ne znači da se one nisu dogodile, jer da ne verujem u promene ja ne bih ni snimio ovakav film. Stvar je u tome da, osim ukoliko vlast nije otišla ekstremno desno ili ekstremno levo, ja ne verujem u ideološke već u filozofske promene. Verujem u promene kroz nas same, da menjajući sebe možemo da promenimo i društvo i učinimo ga boljim. Ako se ja sa sobom osećam dobro, bolje će se osećati i svi oko mene, a ja ću raditi na tome i da se oni dobro osećaju. Pošto su kultura i mediji moje prirodno okruženje, bilo je logično da te ideje o promenama smestim u njega.

Porodica i prijatelji

E, tu su nastale nove muke. Vanja nije bio vičan producentskom poslu, odnosno traženju novca. Na par konkursa bio je odbijen, ali nije hteo da odustane: „Bilo je teško, komplikovano, iscrpljujuće, ali ne i nemoguće. Mislim da niko nema prava da danas, sa ovakvim tehničkim mogućnostima, nađe opravdanje da ne može da snimi film“. Budžet za film nije imao, ali jeste veliku želju, mnogo ideja, nekoliko dobrih prijatelja i porodicu koja je verovala u njega. Angažovao je dosta glumačkih amatera koji su uspešni u drugim oblastima umetnosti i kulture, poput pozorišnog reditelja Nikole Zavišića (igra fantoma iz biblioteke), operske pevačice Verice Pejić, popularnog radijskog tandema voditelja Mlađe i Daška, zatim akademskog slikara Bojana Novakovića i drugih.

Svi oni su pristali da besplatno učestvuju u Hovanovom filmu, kao i profesionalci poput Sergeja Trifunovića, Milivoja Obradovića, Slobodana Ćustića… ili ekipe iz humorističke družine „Državni posao“. Podjednak doprinos dale su porodice Vanje i njegove supruge Tijane: ona je dublirala jednu od junakinja, dok je njen rođeni brat tumačio plaćenog ubicu koji davi umetnike. Tu su i Tijanini brat i sestra od ujaka, Vanjin brat, komšinica Ceca… – U suštini, ja nisam ni znao kako se traži novac za snimanje filmova, ali nisam hteo da sedim i kukam, jer prvobitna ideja i jeste bila da snimimo film uz pomoć prijatelja, tokom jednog leta, sa nekom ručnom kamerom.

Kameru su na kraju dobili od novosadske Akademije, objektive od jednog Vanjinog drugara, rasvetu od RTV Vojvodina. – Ja sam organizovao statiste i hranu za ekipu, pomagao oko rasvete i organizacije, jedan drugar je razvozio opremu, drugi je kosio travu na mestu gde je trebalo da snimamo, kako bi uopšte mogli da se smestimo tamo. Sve je rađeno srcem i novcem od moje plate na televiziji, za stvari gde nisam imao drugare da mi pomognu. Prodao sam ženin kompjuter i telefon, kao i moj novi motor koji sam celog života sanjao da imam. Motor mi je bio san iz detinjstva i čim sam došao do nekog novca kupio sam veliki motor, iako ni onaj mali nisam znao da vozim kako treba. Moja sreća trajala je godinu dana, dok ga nisam prodao. Sebi sam ličio na nekog narkomana koji klincima po haustorima prodaje stvari kako bi došao do novca za drogu. Samo što se moja droga zove – film.

Postao zaboravan

Film je zavoleo uz oca, ljubitelja vesterna, a još više uz komšiju, glumca Nemanju Keču.
– Sjajnog glumca koji je odustao od svoje profesije revoltiran stanjem u društvu. On je stariji od mene, veoma harizmatičan, i celoj mojoj generaciji u komšiluku bio je uzor, svi smo hteli da budemo kao on kada porastemo. On me je nagovorio da upišem režiju, iako sam bio bliži Likovnoj akademiji. Vanja je toliko uronio u film da je upisao i postdiplomske studije, samo da bi sa svojim profesorima mogao da razgovara o filmu i čita teoriju sedme umetnosti:
– Po prirodi sam lenj i kampanjac i znam da, kada ne bih imao obavezu da učim, možda ne bih čitao sve te knjige o filmu koje sada čitam. Od svih stvari koje sam u životu radio, proces stvaranja filma me najviše ispunjava i završetak mog prvog dugometražnog filma smatram i uspehom i privilegijom. Da ne govorim o radosti kada je izabran za prikazivanje na Festu i u Vrnjačkoj Banji, gde sam se vratio posle mnogo godina: devedesetih smo leta provodili obilazeći banje i manastire po Srbiji i iz tog perioda sam zapamtio i Vrnjačku Banju, njeno zelenilo i ulične crtače. Ovaj poslednji boravak u Banji baš mi je prijao, a još kada su mi javili da sam dobio nagradu… mnogo dobar osećaj. Kao kada moja deca dobiju igračke.

Sada je Vanja potpuno opsednut svojim sinovima, Aleksandrom (kome će uskoro tri godine) i Lukom koji je tek ušao u drugu godinu života. Voli da bude uz njih dok rastu: „Oni mi vraćaju energiju koju potrošim na poslu, bez obzira koliko su zahtevni. Mislim da sam pored njih postao odgovorniji i stabilniji“!
– I zaboravniji – sa osmehom dodaje Tijana, dok nam Vanja govori kako bi voleo da jednog dana dođe u situaciju da živi samo od filma.

Nastavak možete pročitati u broju 3109.