SREMSKA KAMENICA I ČIKA JOVA ZMAJ
Vapaji koje Bog nije čuo

Dan sunčan. U centru Sremske Kamenice parkirano nekoliko taksi vozila. Nude namerniku vožnju. O spomeniku ispred njih znaju samo čiji je. I ništa više. Znaju i gde je kuća našeg pesnika. Velikog Jovana Jovanovića Zmaja.

Nekoliko stepenika potrebno je da se savlada i stigne do postolja na kojem stoji pesnik. Gleda pravo. Levom rukom prigrlio devojčicu koja mu pruža knjigu i gleda u, za nju visokog čika Jovu. A njen visoki čika Jova i nije bio visok. Pesnik Laza Kostić je zabeležio da su Jovu zvali Kiš Janoš, što na mađarskom znači Mali Jovan, zbog njegove sitne građe. „Zar onaj omanji, vižljivi, lepuškasti, milokrvni mladić – i zmaj?” zapitao se Laza.

          Da nema taksiste, onaj ko svrati u Kamenicu i ne zna da je tu živeo i umro Zmaj, sa spomenika Deca čika Jovi” ne bi mogao da dozna kome je znamenje podignuto. Čak i ako se napregne da sa teksta ispisanog na sredini spomenika pokuša da pročita slova koja se jedva naziru. A tu, s naporom se čita, piše: Deca čika Jovi. I ispod, da je spomenik obnovljen 1954.godine.

Klupa ispred spomenika je mesto gde može da se odmori. I kaže koja reč o znamenju. Kako u Službenom glasniku iz 1997. godine piše Spomenik Jovanu Jovanoviću – Zmaju u Sremskoj Kamenici, utvrđuje se za spomenik kulture“. Dalje piše da je „spomenik kulture prvi put postavljen 1933. godine, zatim je uklonjen 1944. i ponovo postavljen 1954. godine. Rad je Sretena Stojanovića i pripada prelaznoj fazi njegovog realističkog perioda. Skulptura je postavljena u slobodnom prostoru, izvedena je u bronzi, kao stojeća figura Zmaja sa devojčicom i akcentom na knjizi koju zajedno drže. Nalazi se na postamentu od kamena i karakteriše je realistička stilska obrada, prilagođena zahtevima teme, tehnike i materijala“.

          Stotinakmetaradalje, uulicikojanosiZmajevoime, nalazisekućaukojojježiveoZmaj. UKamenicujeprviputdošao 1876. daradikaolekarituumro 14. juna 1904.

          Ispreddugačkezgrade, obojenebojomkajsije,dvegospođečisteciglompopločantrotoar. Urednoizgledafasadazgradeideoispred. Uređenajeiunutrašnjost. Zgradajejednostavna, pravougaona, bezukrasanafasadiisadvoslivnimkrovom. RečjeospomenkućikojapripadaMuzejugradaNovogSadaigdejestalnapostavkasabrojnimeksponatimavezanimzaZmajevživot. Kućajeadaptiranaizajavnostotvorena 1933. godine, istekadajeprviputpostavljenspomenikDecačikaJovi”.

Šetnjakrozmuzejjekaoiščitavanjepiščevebiografije. Raznipredmeti, nameštaj, fotografije, pisanimaterijalsasvimdovoljnodaseposetilacupoznasaživotomidelomčikaJoveZmaja. Kada je muzej otvoren, briga o njemu je poverena Leposavi Jovanović, poslednjem potomku porodice. Onda je došao rat, sve je stalo, opustošeno, a muzej je ponovo otvoren 1957. Iste godine pokrenut je i poznati festival „Zmajeve dečje igre”. Naredne godine muzej ulazi u sastav Muzeja Grada Novog Sada.

          Istaulica, ZmajJovinaunastavkuvodikagroblju. TamopočivaZmaj. Idokkoraciskraćujurastojanjeodkućeukojojjezavršioživot, domestavečnogpočinka, evonekolikozanimljivosti, javnostimanjepoznatih.

          NekolikoanalitičaraibiografausudilosedaJovanovuljubavpremaEvfrosiniuporedisaonomkojusugajiliLenkaDunđerskiiLazaKostić. Kažu, takojetokadsepesnicizaljube. Jer, ZmajjesvojuEufrosinu, kasnijeRužu, zaprosiokadmujebilo 28, anjoj 17. Bila je kći Pavla Ličanina, novosadskog trgovca, i Pauline, rođene Duka. Upoznao ju je dok je bdela kraj bolesničke postelje njegove sestre i zaljubio se u nju.

Hroničari zabeležili, a danas nema druge nego da se to prenese i tome veruje, da niko u Novom Sadu tri dana nije oka sklopio kad se Jovan oženio Evrosinijom. To se zbilo, beleže hroničari, „na Svetog Savu 1862. godine. Pevalo se i igralo na glavnim ulicama, a svatovi na čelu sa starim svatom Jakovom Ignjatovićem, za sobom su vukli šerpe i lonce koji su lupali po kaldrmi, kako bi bili sigurni da baš niko ne sklopi oka. Kao dokaz, ostao je i račun od 207 forinti, ispisan Zmajevom rukom, na kojem piše da se popilo: 155 holbi ( jedna holba – tri četvrtine litra) vina, 146 holbi piva, 60 holbi bermeta, 27 limunada, 76 kafa… te je popušeno 25 kabanos i 60 običnih cigara”.

I sve je dobro krenulo, ali život ume da iznenadi. No, prvo otkud Evfrosina – u Ruža. Zmaj je svoju zbirku pesama Đulići počeo da piše odmah pošto je upoznao Ružu. Dao joj je ime po turskoj reči za ružu – gul odosno đul. Zbirku je zaokružio ljubavnim pesmama i srećnim notama kada mu se rodio prvi sin. U ovom dnevniku zaljubljenog pesnika jedna od najlepših pesama posvećenih Ruži odnosi se upravo na ime koje joj je nadenuo.

Deca: Mirko,Tijana, Sava i Jug počinju da umiru. Zmaj se seli u Pančevo. Radi kao lekar. Dobijaju ćerku Smiljku sa kojom ostaje sam, jer 1872. od tuberkoloze umire i njegova najveća inspiracija, supruga Ruža. Sahranjena je na pravoslavnom groblju, gde i danas stoji spomenik koji su joj podigli zahvalni građani, a „Ružina ulica“, koja se nalazi uz groblje, dobila je naziv u njenu čast. Nakon tragičnih događaja, Zmaj se sa ćerkom Smiljkom seli u Futog. Nažalost, i od nje će morati da se oprosti.

I tada nastaje “…Pođem, klecnem, idem, zastajavam, šetalicu satu zadržavam…”.   Nastaju „Đulići uveoci” gde je opevao bolest i smrt voljene žene, kao i smrt ostalih pesnikovih milih i dragih, dece, roditelja, sestre, rođaka i prijatelja.

Iz Futoga dolazi u Kamenicu. Odatle u Beograd i Beč, pa nazad u Kamenicu gde ostaje do smrti.

Potrošiše se koraci, evo groblja. Kroz malu kapiju vodi betonirana staza pravo do mesta gde počiva Zmaj. Na crnom obelisku –ime, godine rođenja i smrti i na sredini stihovi: „Haj, što Srbin još se drži, kraj svih zala–pesma ga je održala, njojzi hvala!“

Spomenik je 1968. proglašen spomenikom kulture, što ga nije štitilo od zuba vremena. Poprilično je oronuo, na sramotu svih, pa je nedavno Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada popravio što se popraviti moglo.

Bila je Kamenica tog sunčanog dana sjajan domaćin, pa ne bi bilo u redu da se završi priča baš bez ijedne reči o njenim znamenitostima i lepotama. A ima ih.

Ušuškan između planine i reke, Fruške gore i Dunava, privukao je žitelje ovaj kraj još u praistoriji. I svi su bili tu. I Rimljani, i Turci, i Austrougari. Ovi drugi zulum počinili. Da je Zmaj u to doba živeo, sigurno bi opevao tu nesreću. Zbilo se to 152. godine kada su Osmanlije popalile čitav ovaj kraj. Stradala je i Kamenica. U zapisima koji govore o tom zlodelu kaže se da su Turci tada polomili sedam hiljada bačvi vina, pa je nizbrdicom ka Dunavu tekao potok „vina do kolena”. Posle je život zamro, sve do prvih godina 18. stoleća, kada ga od Turaka uzimaju Austrougari.

Danas je to lepo mesto sa oko dvanaest hiljada stanovnika. Meštani se ponose lepim centralnim trgom, nazvanim po Zmaju, čuvenoj bolnici, školi za policajce, Crkvi Rođenja presvete Bogorodice, Crkvi Našašća svetog Križa, Dvorcu Marcibanji-Karačonji, prelepom kameničkom parku…I čika Jovom, svakako.

Tekst i fotografije O. Radulović