СРЕМСКА КАМЕНИЦА И ЧИКА ЈОВА ЗМАЈ
Вапаји које Бог није чуо

Дан сунчан. У центру Сремске Каменице паркирано неколико такси возила. Нуде намернику вожњу. О споменику испред њих знају само чији је. И ништа више. Знају и где је кућа нашег песника. Великог Јована Јовановића Змаја.

Неколико степеника потребно је да се савлада и стигне до постоља на којем стоји песник. Гледа право. Левом руком пригрлио девојчицу која му пружа књигу и гледа у, за њу високог чика Јову. А њен високи чика Јова и није био висок. Песник Лаза Костић је забележио да су Јову звали Киш Јанош, што на мађарском значи Мали Јован, због његове ситне грађе. „Зар онај омањи, вижљиви, лепушкасти, милокрвни младић – и змај?” запитао се Лаза.

          Да нема таксисте, онај ко сврати у Каменицу и не зна да је ту живео и умро Змај, са споменика Деца чика Јови” не би могао да дозна коме је знамење подигнуто. Чак и ако се напрегне да са текста исписаног на средини споменика покуша да прочита слова која се једва назиру. А ту, с напором се чита, пише: Деца чика Јови. И испод, да је споменик обновљен 1954.године.

Клупа испред споменика је место где може да се одмори. И каже која реч о знамењу. Како у Службеном гласнику из 1997. године пише Споменик Јовану Јовановићу – Змају у Сремској Каменици, утврђује се за споменик културе“. Даље пише да је „споменик културе први пут постављен 1933. године, затим је уклоњен 1944. и поново постављен 1954. године. Рад је Сретена Стојановића и припада прелазној фази његовог реалистичког периода. Скулптура је постављена у слободном простору, изведена је у бронзи, као стојећа фигура Змаја са девојчицом и акцентом на књизи коју заједно држе. Налази се на постаменту од камена и карактерише је реалистичка стилска обрада, прилагођена захтевима теме, технике и материјала“.

          Стотинак метара даље, у улици која носи Змајево име, налази се кућа у којој је живео Змај. У Каменицу је први пут дошао 1876. да ради као лекар и ту умро 14. јуна 1904.

          Испред дугачке зграде, обојене бојом кајсије, две госпође чисте циглом поплочан тротоар. Уредно изгледа фасада зграде и део испред. Уређена је и унутрашњост. Зграда је једноставна, правоугаона, без украса на фасади и са двосливним кровом. Реч је о споменкући која припада Музеју града Новог Сада и где је стална поставка са бројним експонатима везаним за Змајев живот. Кућа је адаптирана и за јавност отворена 1933. године, исте када је први пут постављен споменик Деца чика Јови”.

Шетња кроз музеј је као ишчитавање пишчеве биографије. Разни предмети, намештај, фотографије, писани материјалсасвим довољно да се посетилац упозна са животом и делом чика Јове Змаја. Када је музеј отворен, брига о њему је поверена Лепосави Јовановић, последњем потомку породице. Онда је дошао рат, све је стало, опустошено, а музеј је поново отворен 1957. Исте године покренут је и познати фестивал „Змајеве дечје игре”. Наредне године музеј улази у састав Музеја Града Новог Сада.

          Иста улица, Змај Јовинау наставку води ка гробљу. Тамо почива Змај. И док кораци скраћују растојање од куће у којој је завршио живот, до места вечног починка, ево неколико занимљивости, јавности мање познатих.

          Неколико аналитичара и биографа усудило се да Јованову љубав према Евфросини упореди са оном коју су гајили Ленка Дунђерски и Лаза Костић. Кажу, тако је то кад се песници заљубе. Јер, Змај је своју Еуфросину, касније Ружу, запросио кад му је било 28, а њој 17. Била је кћи Павла Личанина, новосадског трговца, и Паулине, рођене Дука. Упознао ју је док је бдела крај болесничке постеље његове сестре и заљубио се у њу.

Хроничари забележили, а данас нема друге него да се то пренесе и томе верује, да нико у Новом Саду три дана није ока склопио кад се Јован оженио Евросинијом. То се збило, бележе хроничари, „на Светог Саву 1862. године. Певало се и играло на главним улицама, а сватови на челу са старим сватом Јаковом Игњатовићем, за собом су вукли шерпе и лонце који су лупали по калдрми, како би били сигурни да баш нико не склопи ока. Као доказ, остао је и рачун од 207 форинти, исписан Змајевом руком, на којем пише да се попило: 155 холби ( једна холба – три четвртине литра) вина, 146 холби пива, 60 холби бермета, 27 лимунада, 76 кафа… те је попушено 25 кабанос и 60 обичних цигара”.

И све је добро кренуло, али живот уме да изненади. Но, прво откуд Евфросина – у Ружа. Змај је своју збирку песама Ђулићи почео да пише одмах пошто је упознао Ружу. Дао јој је име по турској речи за ружу – gul одосно ђул. Збирку је заокружио љубавним песмама и срећним нотама када му се родио први син. У овом дневнику заљубљеног песника једна од најлепших песама посвећених Ружи односи се управо на име које јој је наденуо.

Деца: Мирко,Тијана, Сава и Југ почињу да умиру. Змај се сели у Панчево. Ради као лекар. Добијају ћерку Смиљку са којом остаје сам, јер 1872. од туберколозе умире и његова највећа инспирација, супруга Ружа. Сахрањена је на православном гробљу, где и данас стоји споменик који су јој подигли захвални грађани, а „Ружина улица“, која се налази уз гробље, добила је назив у њену част. Након трагичних догађаја, Змај се са ћерком Смиљком сели у Футог. Нажалост, и од ње ће морати да се опрости.

И тада настаје “…Пођем, клецнем, идем, застајавам, шеталицу сату задржавам…”.   Настају „Ђулићи увеоци” где је опевао болест и смрт вољене жене, као и смрт осталих песникових милих и драгих, деце, родитеља, сестре, рођака и пријатеља.

Из Футога долази у Каменицу. Одатле у Београд и Беч, па назад у Каменицу где остаје до смрти.

Потрошише се кораци, ево гробља. Кроз малу капију води бетонирана стаза право до места где почива Змај. На црном обелиску –име, године рођења и смрти и на средини стихови: „Хај, што Србин још се држи, крај свих зала–песма га је одржала, њојзи хвала!“

Споменик је 1968. проглашен спомеником културе, што га није штитило од зуба времена. Поприлично је оронуо, на срамоту свих, па је недавно Завод за заштиту споменика културе Града Новог Сада поправио што се поправити могло.

Била је Каменица тог сунчаног дана сјајан домаћин, па не би било у реду да се заврши прича баш без иједне речи о њеним знаменитостима и лепотама. А има их.

Ушушкан између планине и реке, Фрушке горе и Дунава, привукао је житеље овај крај још у праисторији. И сви су били ту. И Римљани, и Турци, и Аустроугари. Ови други зулум починили. Да је Змај у то доба живео, сигурно би опевао ту несрећу. Збило се то 152. године када су Османлије попалиле читав овај крај. Страдала је и Каменица. У записима који говоре о том злоделу каже се да су Турци тада поломили седам хиљада бачви вина, па је низбрдицом ка Дунаву текао поток „вина до колена”. После је живот замро, све до првих година 18. столећа, када га од Турака узимају Аустроугари.

Данас је то лепо место са око дванаест хиљада становника. Мештани се поносе лепим централним тргом, названим по Змају, чувеној болници, школи за полицајце, Цркви Рођења пресвете Богородице, Цркви Нашашћа светог Крижа, Дворцу Марцибањи-Карачоњи, прелепом каменичком парку…И чика Јовом, свакако.

Текст и фотографије О. Радуловић