Најпре смо питали Сарајлије како доћи до овог града који је од Сарајева удаљен 48 километара или нешто више од сат времена лагане вожње преко Вогошће, Подлугова, Брезе.
Сарајлије: Најприје скрените лијево, па десно и онда само равно.
Ово равно, значи да треба ићи право. Послушали. Хвала љубазним Сарајлијама.
Начелник општине Здравко Марошевић: Вареш је мјесто у подножју планине Звијезде, гдје живи по задњем попису око 9000 људи. Град улази у нову фазу рударења и исти је као што је некад био. Овдје се чују сви језици свијета. Вареш је попут феникса. Диже се поновно из пепела и биће главна дестинација Босне и Херцеговине.
Подржавамо оптимизам начелника Марошевића. И очекујемо и ми тај повратак жељезнице који за Вареш значи повратак живота.
Пут Мира: Зовем се пут, а у ствари сам улица. Хвалисаво кажем најважнија у граду иако нисам главна. А важна сам јер сам једина улица у којој постоје три вјерска објекта. Ту је католичка Црква Светог Миховила, православна Црка Покрова Пресвете Богородице и Градска џамија. Некад сам се звала Ђуре Ђаковића. Некад је овдје био и чувени хотел „Звијезда“. Некад је умјесто ове градске џамије била Џамија Мустафаге Бешлије. И некад је овдје пролазило мнооого више људи.
Стара црква: Сви ме знају као Стару цркву у Варешу. Зато што сам најстарија сачувана католичка црква у Босни и Херцеговини. Међу Варешанима сам позната и као „Мала црква“ . Посвећена сам Светом Миховилу, свецу заштитнику варешке жупе. Датирам још из 16. стољећа.
Стари камени мост: Изграђен сам између 16. и 17. вјека. Представљам посебну вриједност, не због свог изгледа, већ зато што сам у грађевинско-архитектонском смислу саграђен истим стилом као што је био Стари мост у Мостару. За мене се везује и једна легенда. Легенда о Акифу и Анки. И њиховој љубави. Анка је била млада кршћанка, а Акиф младић из угледне и имућне муслиманске обитељи. Акиф је добио пристанак од оца да се ожени Анком, али се Анка плашила реакције својих, па се једне вечери, кришом, послије недјељне мисе хтјела придружити Акифу, који је чекао са друге стране ријеке Ставње. Киша је јако падала, Анка је закорачила преко уског дрвеног пријелаза и… авај. Оклизнула се и пала. За њом је скочио и Акиф. И набујала Ставња их је повукла у своје дубине. Очајни Акифов отац је потом распродао своје имање и тим новцем платио да ме изграде.
Споменик палим борцима у НОБ-у: Налазим се у паркићу код Основне школе „Вареш“. Некад сам био важан. Сва дјеца из тадашње Основне школе „Владимир Назор“ су ту полагала цвијеће у вријеме када су постајали пионири. Сад сам некако стар. И мало сам „оматорио“. Није ми лакше зато што то кажу и за Вареш.
Тимарско-спахијски дефтер Босне: Познатији сам као муката. И чувају ме у Истамбулу. Први сам писани запис о Варешу. У питању је датум 26.1.1468. Написао ме писар Ахмед, по наредби емина Ајас-бега.
Текст и фотографије: Весна Тодоров
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању