Угледни руски редитељ, освајач највећих награда на фестивалима, два пута номинован за Оскара, после четрдесет дана пробудио се из коме, а годину дана касније устао је из инвалидских колица и снимио ново ремек дело „Минотаур“ које је на управо завршеном Канском фестивалу добило Гран При. Нашем новинару је тамо, који дан пре освајања награде, причао о томе како га је болест променила, зашто данас не може да живи у Русији и колико му је било важно да овим остварењем пошаље поруку свету и својим сународницима
Чим је Андреј Звјагинцев добио у руке Гран При, прешао је на оно што га мучи.
– Желео бих да се обратим једној особи у своје име – рекао је пред неколико хиљада званица у великој сали „Лимијер“ у Кану. – Он вероватно не гледа уживо ову церемонију, сигуран сам да тренутно има много важнијих проблема које мора да решава. Али, знам да у његовом окружењу постоје они који знају како да му пренесу ове речи. Милиони људи са обе стране фронта сада сањају само о једном – да се коначно зауставе безбројна убијања. А једина особа која може да заустави ову машину за млевење меса сте ви, господине председниче Руске Федерације. Зауставите овај масакр одмах. Цео свет то чека!
Сала је ове речи дочекала аплаузом. Иако је на звезданом филмском небу најпре засијао у Венецији када је добнио Златног лава 2003. за дебитантски филм „Повратак“, Звјагинцев је касније постао миљеник Канског фестивала где је приказиван сваки његов филм.
Овогодишњи Гран При је четврта награда коју је у Кану добио, још од када је 2011. са филмом „Елена“ заузео друго место (Награда жирија) у програму Известан поглед. Три године касније „Левијатан“ је освојио награду за најбољи сценарио Главног такмичарског програма док је „Без љубави“ (2017) добио Награду жирија – треће место – у истој селекцији.
Први филм великог руског редитеља после готово читаве деценије „Минотаур“ представља изузетно снажну драму која прати недела једног мини-олигарха у осмишљавању нових начина да подмазује руску ратну машинерију. Живот у време рата главна је тема филма „Минотаур“. Радња је смештена у провинцијску Русију и представља портрет нације парализоване разочарањем и страхом.
Трговина душама
„Минотаур“ је, актуелним тренутком надахнута, верзија остварења Клода Шаброла „Неверна жена“ из 1969. године, помешана са Гогољевим „Мртвим душама“ и хеленским митом о четрнаест жртава које су Атињани сваких девет година приносили Минотауру, монструозном полубогу са телом човека и главом бика. Уједно је овај филм и трилер о прељуби и осветничком убиству, који добија ново значење у контексту света у коме су моћни људи прикривање злочина претворили у сопствени начин живота.
Главни мушки лик, бизнисмен Глеб (игра га Димитриј Мазуров), одлази на гала вечеру у ресторан са својим покондиреним пријатељима новобогаташима и њиховим супругама и љубавницама, међу којима је и Глебова елегантна и лепа жена Галина (Ирис Лебедева). Глеб и Галина живе у граду далеко од Москве. Породица је ту у лепој, модернистичкој дачи, у ограђеном шумском насељу, заједно са сином тинејџером и Глебовом мајком. Очигледно је да је Глеб још раније сломио Галинино срце својим прељубама, а сада сумња да и она њега вара.
Али, Глеб има и много важније бриге. Он и сви остали локални пословни моћници позвани су без поговора на састанак код градоначелника (у чијој канцеларији стоји Путинов портрет) и обавештени да Москви треба још људи за рат, али да не жели да одузме радну снагу неопходну локалној привреди. Зато ће свака фирма морати да достави имена „потрошних“ мушких радника који ће потом добити омражене позиве за мобилизацију.
Попут властелина који располаже својим кметовима, односно „душама“, Глеб израчунава да мора да жртвује четрнаест људи – али онда добија језиву идеју. Свом измученом и нимало наивном помоћнику једноставно наређује да распише оглас за четрнаест возача камиона, мамећи их обећањем плате, и то двоструко веће од уобичајене, савршено добро знајући да ће ти људи бити послати у рат пре него што он уопште буде морао да им исплати зараду. Ту шему потом користи и на још један, мрачнији и злокобнији, начин када мора да се суочи са жениним неверством – кризом која доводи до централне, дуге неме секвенце филма. Ту Глеб показује да, ма колико био трауматизован читавом ситуацијом, насиље и заташкавање за њега долазе сасвим природно.
Глумачке интерпретације Мазурова и Лебедеве су изванредне, а Звјагинцевљева режија врхунска, са хладним дневним кадровима и сценама у суморним улицама и стамбеним блоковима. Овде све изгледа као место злочина. Томе доприноси и маестралан рад директора фотографије Михаила Кричмана због чије вештине снимања су многи од нас најпре и заволели филмове Андреја Звјагинцева. Њих двојица су тандем већ две и по деценије.
Одлазак на онај свет
Андрејеви филмови су увек на мање или више посредан начин говорили о немоћи грађана пред државном репресијом. Када је у фебруару 2022. сазнао да је Русија покренула инвазију на Украјину био је парализован, буквално.
Тешка инфекција ковидом 19 оставила је филмског ствараоца заробљеног у клиници у Хановеру, у Немачкој, где се борио за дах са деведесет одсто оштећења плућа и месецима није могао ни да помера ни да осећа удове. „У таквом стању сам сазнао за избијање рата у Украјини“, рекао је касније. „Био је то шок, осетио сам огроман бол и дубок очај“. Укупно је провео једанаест месеци по разним болницама. Ипак, Звјагинцев се опоравио. Поново је учио да хода и да држи кашику, а успео је и да свој очај преточи у филмско стваралаштво.
И раније сам разговарао са Андрејем у Кану, више пута, поводом његових претходних филмова. Увек је био весео и енергичан. Овог пута, мало тиши и замишљенији. Можда због дешавања у Русији, можда због живота у егзилу – мада каже да му је увек добро тамо где снима филмове – али ипак сам морао на почетку да га питам о разлогу за дуго одсуство из свог посла – како га је болест променила као човека и као уметника?
– Тешко ми је да проценим како сам се променио изнутра – можда се то лакше види споља – каже ми Андреј који је ранијих година говорио на енглеском, а сада пушта преводитељку да одради свој део посла како би прикупио снагу за нови одговор.
Видим да му је десна рука у ожиљцима, као да је изгорела у пожару. То је оно што се види. Можда се мало спорије креће. Али, како је било, ово је одлично. Звјагинцев се са разбукатавњем епидемије нећкао око примања вакцине. Није веровато у руски „спутњик“, плашила га је превише гласна пропаганда око ње и чекао је на „фајзер“ или неку другу вакцину са Запада. Годину дана касније, када је видео мноштво познаника око себе како се разбољевају и умиру од најсмртоснијег соја ковида („делта“), решио је да више неће да чека – примио је „спутњик“ 25. јуна 2021. године. Три дана касније добио је високу температуру, два дана потом примљен је у московску болницу где је зарадио и сепсу. Када му је деведесет одсто плућа било отказало, његов пријатељ и милионер Владимир Јевтушенов платио је медицински лет до Хановера у Немачкој и све трошкове лечења наредних годину дана.
Лекари у Немачкој су га одмах ставили у стање коме и четрдесет дана је био прикључен на апарате који су му замењивали срце и плућа. Из коме се пробудио – парализован. Није могао да покреће ни руке ни ноге. Због сепсе и дуготрајног прикључења на вештачко дисање пуцали су му капилари и одумирали горњи слојеви коже коју су му лекари у Немачкој пресађивали касније и тако му спасили шаке које данас нормално користи за писање, рад и може сам да једе, што готово годину дана није могао.
Због дуготрајне интубације трајно су му оштећене гласне жице. Ни Андреј ни лекари данас не криве „спутњик“ за то што му се десило, што поједини западни листови радо чине. Признаје да је предуго чекао и да је вероватно већ био заражан неколико дана пре него што је примио вакцину, а да се симптоми још нису били појавили. А вакцина се даје искључиво пре него што се организам зарази. Једноставно се поклопило да се удруже најсмртоноснији од свих ковида и имуни одговор тела на вакцину у истом тренутку и да потпуно сломе организам.
Тамо нема ничега
Иако се неуролошки опоравак његових руку и ногу сматра чудом, Андреј данас, ипак, хода мало спорије, а у рукама има мање снаге него раније. Немачки доктори су били планирали да му замене плућа, али је један руски лекар у немачкој болници предложио експерименталну терапију која му је обновила плућа. Остали су на њима ожиљци због којих се брже умара. Зато пуштам мог саговорника да лагано настави своју причу о одласку на ивицу оног света.
– Могу да кажем шта сам осећао када су ме ставили у кому: разговарате са неким, а секунду касније једноставно угасе светло. Сећам се те сцене, чак се сећам и особе са којом сам разговарао, а онда одједном – спавате. То је искуство веома блиско смрти и могу да вам кажем – са друге стране нема ничега. Био сам тамо. Само тама, одсуство сваке рефлексије. Нема свести, нема сумњи, ни страха, ничега. Потпуна празнина. Једноставно прелазите у друго стање. То вас научи да вам се то може догодити у било ком тренутку. Зато, ако сте већ васкрсли или се вратили у живот, онда морате брже да живите, брже да завршавате своје послове, јер времена нема много. У вас се усели нека нова смелост и храброст, још већа него раније. Можда то звучи као поза или претеран патос, али схватате да вам се може догодити било шта, и зато више не желите да одлажете своје планове. Не желите више да чекате продуценте који годинама круже око вас и обећавају да ће нешто покренути. Треба директно поставити питање: радимо ли или не? Када почињемо? Хајде да делујемо. Пројекти већ постоје, спремни су за реализацију. Проблем је само у инертности, спорости и неодлучности и више не желим да се борим с тим. Као да ми се крв променила. Желите брже да радите.
То је показао у пракси: чим је устао из инвалидских колица, решио је да не губи време. Снимио је „Минотаура“, а ево и шта га је инспирисало за ту причу:
– Након завршетка филма „Без љубави“ 2018. године, одлучио сам да се окренем француском филму шездесетих и седамдесетих година, са намером да пронађем неку врсту инспирације. И наишао сам на филм Клода Шаброла „Неверна жена“. У том тренутку, наравно, није постојала идеја да би тај филм могао да послужи као основа. Те исте 2018. године покушали смо да откупимо права на сценарио. У томе нисмо успели. Постојала је нека компликована правна ситуација. Чекали смо да се то разреши. Како се ништа није дешавало, мој дугогодишњи косценариста Олег Негин и ја покренули смо пројекат под називом „Супротстављање Јупитера“.
Чудовиште тражи жртве
Још један антички бог, као да га древне приче посебно инспиришу!
– Моје образовање је позоришно и то глумачко. Та школа позоришног васпитања, тај начин посматрања драмског текста и материјала научили су ме да текст посматрам као повод да се загледам у матрицу заплета, односно у митолошки образац. Било да је реч о књижевном тексту или драмском комаду, тражиш корене, извор тог архетипа.Тако смо, рецимо, код „Левијатана“ дошли до паралела са Књигом о Јову. Код „Повратка“ је, наравно, присутна целокупна митологија повезана са Христом, зато тамо имамо и цитат са Мантењиног платна „Мртвог Христа“ и тако даље. Септембра 2022, када је рат већ месецима трајао, после тешке болести нашао сам се овде, у Француској. Тада смо се срели са француским продуцентом Натанијелом Кармицом, који је био заинтересован за тај пројекат. И буквално десет дана након тог сусрета догодило се оно што називамо делимичном мобилизацијом руских мушкараца и омладине. Све што је било повезано с тим – катастрофа руског животног простора, живота људи у Русији – природно је ушло у структуру филма и сценарија „Минотаура“. Када смо, млади сценариста са којим сам радио на овом филму Семјон Љашенко и ја, размишљали о томе шта би могао да буде митолошки слој те приче, жртвовање хиљада људи некаквом неразумљивом Молоху, богу рата, довело нас је до помисли да ту треба тражити мит о Минотауру, његовом лавиринту и жртвама које се приносе том суровом чудовишту. И те ужасне, бесмислене људске жртве којима данас сведочимо за нас су постале објашњење онога што желимо.
Наравно, најтеже му је било, како ми каже, да обезбеди сав потребан новац за филм. Од одласка из Русије прекинуо је све пословне везе са отаџбином, мада је и раније власт постала сумњичава према његовој мање или више директној критици руског друштва и политичког система. Иако су му из државног буџета за културу некада пристизала одређена средства за снимање филмова, после „Левијатана“ то је престало. Тадашњи министар културе Владимир Медински касније је изјавио да му се филм не допада и оптужио редитеља да га занимају само „слава, црвени теписи и статуете“. „Све цвеће може да расте, али ми заливамо само оно које нам се допада“, рекао је тада за један француски лист као одговор на питање хоће ли и даље финансирати филмове овог редитеља. Нису, наравно. „Без љубави“ је завршио без иједне рубље државног новца.
Када ми у разговору објашњава разлоге због којих није желео да се врати у Русију након опоравка од болести, Андреј каже: “Не желим да будем повезан са оним што је моја земља урадила“. Зато је прекинуо и са сарадњу са сценаристом Негиним који је остао у Русији. Остао је и Андреј, али само кроз радњу „Минотаура“ коју је сместио у измишљени град Красноборск, у јесен 2022. Сниман је у Риги, престоници Летоније.
– Филм је на руском језику и ми приказујемо Русију на екрану – каже редитељ. – Није постојало друго решење осим да снимамо негде где архитектура и амбијент личе на Русију. За нас је Летонија била једини избор.
Четрнаест невиних
Цео свет је очекивао шта би један, готово дисидентски руски редитељ могао да каже у свом новом филму, да ли ће имати храбрости да проговори о садашњем тренутку?
– Било је потпуно јасно да не могу да се прихватим неког неутралног заплета, неке мелодраме или жанровског филма који нема никакве везе са оним што се дешава напољу. Било је сасвим очигледно: ако сте руски редитељ, ако говорите руским језиком, не можете а да не сведочите о времену у ком живите. Било је јасно да то не може да буде неки филм о другим просторима, иако имамо два таква пројекта. Један је, грубо речено, о античкој Грчкој, а други је нека америчка прича. А што се тиче храбрости и одлучности – не знам. Лако је рећи „храброст“, али после тога треба човек да се заиста и одлучи на тај корак. И ја и мој косценариста Семјон Лишињенко нисмо чак ни постављали један другом питање да ли смо спремни за то. Знали смо да једноставно морамо то да урадимо. Ако сте већ преузели на себе задатак да уметничким језиком одражавате стварност, онда не можете а да не говорите о ономе што се данас дешава. И то није зато што је реч о некаквом политичком захтеву, политичкој изјави, плакату или пропагандном клишеу. Ми смо свесно бежали од тога.
Како нико не би могао да вам приговори да сте на било чијој страни?!
– Није ствар у странама – исправља ме Звјагинцев. – Ствар је у томе што људи гину. Бацају их у ватру. И ту више није важно из којих разлога, из каквих геополитичких калкулација се то дешава. Није суштина у томе да је то историјски тренутак који је, наводно, морао да се догоди, да је то био конфликт који је дуго сазревао и који је неминовно морао да експлодира. Није у томе ствар. Ствар је у људима. У конкретним људима. У тих четрнаест људи чија лица посматрамо, чије портрете видимо. Они ни за шта нису криви. Једноставно су бачени у ту пећ да изгоре. О томе треба говорити. И треба говорити са саосећањем и емпатијом према њима. Не хладно и дистанцирано, учинити их нечим већим од имена или статистике. Треба разумети да су то невини људи који умиру.
Андреј Звјагинцев је увек разумео обичан свет који пати и гине. Околности у којима је развијао своју душу на то су утицале. Рођен је у Новосибирску 1964. Већину од првих четрдесет година живота провео је покушавајући да успе као глумац, најпре у позоришној трупи Црвене армије, а затим на Московском руском институту за позоришну уметност где је дипломирао. То је било време распада Совјетског Савеза када је владала немаштина и већина људи је лоше живела. Распала се земља, па и кинематографија. Посла је било мало, а Андреј никако није могао да поднесе улоге које је добијао у позориштима: сматрао је да у њима нема уметности, већ само подилажења публици. Напустио је глуму и изабрао слободу: постао је чистач улица и тај посао радио три године. Добра ствар је што је уз посао ишао топли оброк и службени смештај. Још боља ствар је била што му је допао стан од педесет квадрата у самом центру града, у Собиновској улици.
Срећни чистач улица
Био је срећан тих година. Ујутру би почистио свој реон и онда ишао у Музеј филма да гледа старе филмове светских редитеља. После гледања једног дела Микеланђела Антонионија помислио је да би више волео да режира него да глуми. Можда ту идеју не би спровео у праксу да га једног дана нису изненада избацили на улицу: моћној службеници општине је запао за око стан у коме је Андреј живео и био је исте ноћи истеран из њега. Неко време је спавао у напуштеном камиону. Звајгинцев је у Москву дошао као сиромашан студент из три хиљаде километара далеког Новосибирска. Никога није имао да му помогне у великом и скупом граду. Његова мајка Галина је остала да ради у Сибиру као учитељица руског језика у основној школи. Отац, полицајац, напустио је породицу када је Андреју било пет година и прекинуо сваки контакт са њима. Син му то никада није заборавио и односу оца и сина посветиће много година касније свој први филм „Повратак“.
У међувремену, почео је да режира рекламе – једна од првих је била за салон намештаја. Играо је и у неким ТВ серијама минорне улоге – често његовог имена није било ни на шпици. Међутим, у раду са јефтиним рекламама Андреја је приметио продуцент Димитриј Лесневски који је окупио неколицију младих стваралаца и понудио им да режирају поједине епозоде култне серије „Црна соба“. Лесневски је приметио да нешколовани редитељ, који се учио послу у кинотеци и изради реклама, има стил који га издваја од других. Понудио му је да режира играни филм за који је већ имао сценарио. Андреј га је дорадио, снимио и тако је настао „Повратак“, филм који је на два начина обележио будућу каријеру Андреја Звјагинцева.
Сви знамо да је добио Златног лава у Венецији за „Повратак“, али мало ко памти трагедију која је претходила тријумфу. Два дечака, браћу у филму који се суочавају са повратком више година одсутног оца, играли су младићи који чак нису били глумци. Старијег брата Андреја тумачио је Владимир Гарин који се утопио у језеру на коме је сниман филм, два месеца пре светске премијере у Венецији. Имао је само шеснаест година. Гарин је пред својим друштвом имитирао сцену из филма када скаче са високог торња у језеро. За разлику од филмског лика, Владимир није испливао, због грча или хладне воде, нејасно је остало. Цела екипа је била сломљена овом вешћу и редитељ је венецијанску награду посветио Владимиру. Баш као и најновији говор у Кану после уручења награде који је посветио једном другом Владимиру.
Непредвидиви мушки ауторитарни ликови постали су редовни антијунаци Андрејевих филмова. У „Изгнанству“ (2007) то је муж-криминалац који посеже за пиштољем када му жена каже да је трудна, али да дете није његово. У „Елени“ (2011) то је милионер који мења тестамент на штету своје партнерке када га она замоли за финансијску помоћ свом сину из претходног брака. Међутим, са „Левијатаном“ из 2014. године, ти примери суровости постају много отвореније политичке фигуре, недодирљиве захваљујући повезаности са државом или црквом. То су корумпирани и вотком натопљени градоначелник који аутомеханичару уручује налог за принудну експропријацију, корумпирани државни службеници и православни свештеник који благосиља градоначелников осветнички поход.
У филму „Без љубави“ из 2017. то је дубоко религиозни директор компаније који је разводе запослених прогласио кршењем пословне политике предузећа у коме раде, уливајући страх у срце Бориса, који се спрема за развод, и наводећи друге раднике да ангажују лажне супруге како би одржали привид морала.
Егзодус руске младости
После свега, чини се очигледним да „Минотаура“ не би ни могао да сними у Русији и да је његово изгнанство било само питање тренутка?
– Није баш тако – одречно клима главом редитељ. – Нисам напустио Русију да бих могао слободно да снимам независне филмове. У Европи сам се нашао из других разлога. Када је почео рат, ја сам већ био у Немачкој. Тада смо моја жена и ја донели одлуку – чак нисмо ни морали много да разговарамо о томе – да не можемо да се вратимо у земљу, јер смо разумели у шта ће се све то претворити. Не у смислу претње по нас лично, већ у смислу ескалације, у пакао у ком људи у Русији сада морају да живе. Бити грађанин земље која је агресор, бити повезан са тим, са тим страшним страдањима… за нас је то било неподношљиво и немогуће.
Подсећам га да је који дан раније изјавио да неки глумци из Русије нису смели да играју у његовом филму иако су то желели. Сматрали су да није безбедно. Занимала ме је његова процена сопствене безбедности?
– Не, хвала Богу, није постојала никаква директна опасност за мене. Али, шта ће бити ако филм настави да доживљава овакав успех какав сада има? Да ли ће бити неких последица? То не знамо.
Ратне неприлике у свету се убрзавају и шире. У филму је Андреј очигледно Владимира Путина упоредио са Минотауром – да ли би две године касније, да је сада писао сценарио, он био још другачији, јер се у међувремену појавило још много крвожедних и ратоборних минотаура широм света?
– Колико је стар мит о Минотауру? – почиње питањем Звјагинцев свој одговор. – Две и по, можда и три хиљаде година, зар не? Тај мит живи већ хиљадама година и вероватно ће живети још хиљадама. Не мислим да су ове две године нешто суштински промениле. Ми говоримо конкретно о 2022, о септембру и о том тренутку када је све толико потресено у Русији да је готово читаво младо, способно мушко становништво – младићи од двадесет година па навише – почело да бежи из земље. То је био прави егзодус, јер нису желели да ратују ни за шта што им је било неразумљиво. И то је било потпуно очигледно. Зато не мислим да би се заплет променио после две године или због неких других ратова. Семјон и ја смо читав живот живели у Русији. Контекст руског друштва, стање духа, друштвене везе – све нам је то блиско и разумљиво. Ми можемо да саосећамо са оним што се дешава у другим деловима света, али не можемо до краја да разумемо контекст и дубинске узроке тих конфликата. А без тога не можете да говорите потпуно истинито као уметник. Неко нас је питао зашто у филму нисмо приказали сам рат, фронт, право лице рата. Али, ми то нисмо могли да радимо, јер нисмо били тамо. Нисмо били на фронту и нисмо желели да приказујемо нешто што не познајемо изнутра. Желели смо да покажемо ужас тих беспомоћних људи који су насумично изабрани и послати у смрт. И то је болно. И страшно.
Пише Срђан Јокановић