Милан је васпитач у једном кикиндском вртићу. Већ сама та чињеница је још увек необична, мада све мање. Ново време потире границе између “мушких” и “женских” занимања, па данас скоро сваки град у земљи има бар по једног мушког васпитача. Оно што је необично је да ћемо данас ретко срести неког из васпитачке бранше који честито влада неким музичким инструментом. Некад је то морало по дифолту, а данас је довољан и “хигијенски минимум”, како би рекли санитарци.
Наш саговорник је по томе изузетак. Не само да влада тим једним, за васпитаче обавезним инструментом, него их је савладао једанаест, а неке је толико усавршио да је његово знање препознато и у свету. Примерице гајде. Мада је његово иницијално опредељење било везано за рок, Вашалић је успео да помири та два само наизглед непомирљива музичка правца.
Како су баш гајде постале ваш избор у мору других инструмената?
– Занимљива је то прича. Седели смо једном мој покојни деда, мој отац и ја и гледали фудбалску утакмицу на телевизији. Деда је био свестран – био је травар, правио свирале и знао много штошта друго. Правио је и дипле и тамбуре и тако, гледајући поменуту утакмицу, док је било полувреме, емитовано је свирање неког гајдаша. Касније сам сазнао да је тај музичар био чувени, данас покојни, македонски гајдаш Пеце Атанасовски. Тад ме је звук гајди с ТВ-а једноставно опчинио. Рекао сам тати и деди фасцинирано: “Ја хоћу то!”. Отац је дуго мислио да ће ме то проћи, али ме је ипак максимално подржавао у тој мојој намери. Тако ми је од својих пријатеља набавио неке старе и пробушене гајде, које њима нису биле потребне, па сам их ја крпио и састављао да би од њих добио једне које би како-тако свирале.
Значи прве праве гајде су морале још да сачекају неко време?
– Да. Некада се радио слушао много интензивније него данас. И ја сам волео радио да слушам и једном сам тако чуо на тадашњем Радио Кикинди да у том граду гостује бугарски ансамбл “Гергевден”, који је свирао традиционалну музику. Тражио сам од тате да ме поведе, што је он и учинио. Тај концерт је по свему био изузетан. После свирке нисам одолео, него сам отишао иза бине и кажзао људима из тог бугарског ансамбла да и ја свирам гајде. Они изваде једне, дају ми и кажу: “Ево, ʹајде, момче, свирај”. Ја тад почнем да свирам, а тај Бугарин каже мом тати: ”Биће гајдаш од њега, сигурно”. У то време код нас скоро нико није правио гајде, осим чувеног Максима Мудринића из Сивца. Међутим, Максим је правио банатске гајде, а мени су биле потребне јужноморавске или шопске, већ како их ко зове.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању