Спарне миланске ноћи, у ситне сате који су означавали прелазак јуна у јул 1976, два човека, две готово сенке у нестварној тишини вишемилионског града, стајали су насред пусте улице један наспрам другог у на изглед пријатном ћаскању. Један од двојице – полицајац – међутим сумњичаво је вртео главом док је разгледао пасош који му је заустављени пролазник пружио као доказ о својој беспрекорној личности: Љубомир Михајловић, Југословен, 44 године, на пропутовању кроз италијанску метрополу и, тренутно, како је уз загонетни осмех објаснио, „у трагању за неким проводом“.
У ствари, једна фотографија коју је раније видео и која се, како му се чинило, у длаку подудрала са овом на пасошу, полицајцу није дала мира. А и овај човек пред њим, средњег раста, плав и проћелав, крупних буљавих очију био јој је веома сличан. А колико се сећао, чак је име било исто – Љубомир. Једино се презиме није слагало.
Не двоумећи се дуго чувар закона привео је пролазника у најближу полицијску испоставу и за мање од петнаестак минута покзаало се да је био у праву што је тако учинио. Његов „клијент“ уистину је био један од најтраженијих са потернице Интерпола – Љубомир Ернест, Београђанин, организатор и учесник незапамћене провале 2. новембра 1975. у Келну, кад је под окриљем ноћи похарана рзница једне од најчувенијих драгоцености уметничке и историјске вредности од преко десет милиона марака (седам милијарди старих динара)!
У том часу два Ернестова саучесника, на жалост, такође Југлословена, Вилијам Далавала и Бранислав Туњић већ су чамили у келнском затвору и притиснути одасвуд необоривим доказима тешко теретили свог вођу. Трагом њиховог признања, а само три дана после хапшења у Милану, иследници и милиционери београдског СУП-а зазвонили су на капији виле у Улици Младена Стојановића 9а и узнемирили Иванку – Хану Липовчан однедавно удату Ернест.
Тврдећи најпре да нема појма о работама свог животног сапутника, тридесет шестогодишња плавуша је, међутим, занемела пред садржином црне акт-ташне коју су милиционери на њене очи извукли испод старог „шевролета“ паркираног у дворишту. Две или три шаке драгог камења и златних предмета тешких укупно килограм и по блеснуло је на јутарњем сунцу.
Присуствујући претресу као службени гост београдских колега, комесар полиције из Келна, господин Шулц, тужно је климнуо главом: да, драгуљи и злато заиста потичу из катедрале, али су уметничке творевине сад сасвим другачије изгледале. Некадашње наруквице, прстење, обредне посуде и друге реликвије од којих неке чак из 14. и 15. века, ваљда, ради лакшег шверцовања преко границе претопљене су или једноставно чекићем уситњене у комаде.
Никола Ђорђевић
(објављено 20.07.1976)
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању