Једна од најлепших ствари коју може гост Лознице да доживи у овом граду јесте посета Сталној поставци слика Миће Поповића и његове супруге, такође истакнуте сликарке Вере Божичковић Поповић. Посетиоце на улазу здања у Улици Јована Цвијића број 15 дочекује кустос-историчар Марина Цветановић која нам је објаснила да је поставка основана 1989. године на основу уговора о поклону склопљеног између Поповића и општине Лозница. Смештена је на спрату Куће Катића која се налази у самом центру града, а подигнута је 1878. године као породична кућа за занатлију и трговца Марјана Катића. Грађена у духу историзма са класицистичким елементима романтизма. Кућа је 1997. утврђена за споменик културе.
У том тренутку кућа у Лозници где је Мића провео своје најраније године није више постојала, тако да је Кућа Катића изгледала као право решење.
– Када је Мића видео просторије ове куће јако му се допала интимна атмосфера па је у складу са величином и изгледом просторија одабрао дела која ће поклонити свом родном граду. Он је том приликом проглашен и за почасног грађанина Лознице – говори нам Марина Цветановић и додаје да постоје намере да славни грађанин Лознице у блиској будућности добије и у улицу у овом граду.
Уметник није бирао само место где ће његов поклон остати за вечност, већ и саме слике које ће чинити поставку. Начинио је својеврсну ретроспективу свог стваралаштва из свих његових периода. Свеукупно – 19 слика, осамнаест графика и два цртежа. Том опусу је и Мићина супруга Вера придодала и шест својих слика, а на једној од њих је и сам Мића Поповић, онако како га је Вера видела. Кустоскиња каже да је Вера „један од наших најбољих енформел сликара у другој половини 20. века“, а била је верна сапутница Мићи у свим његовим лутањима, почастима и страдањима готово од ране младости после Другог светског рата када су почели заједнички живот.
Мала и велика пажња
Поставку чине још монографије, књиге које је сам писао, плакати, каталози, фотографије и предмети из сликаревог атељеа. После Мићине смрти децембра 1996. године, простор изложбе је обогаћен штафелајем, палетом и радним мантилом који је користио у свом атељеу у оквиру Српске академије наука и уметности. Сви детаљи на палети (четке, тубе боја, апликације) су аутентични и затечени, па тако и сачувани. Након тога, Верин и Мићин син Јован поклонио је слику Миће Поповића коју је Мића насликао када је имао само седам година. Та слика, као најранији Мићин рад, краси његов штафелај.
Сталну поставку свечано је отворио академик Матија Бећковић речима: „Ко зна ко је и када повукао линију која се са Мићом Поповићем продужила? Невидљива је, а не предаје се, на њој се држи сва нада, сан, доброта и лепота света… Част Лозници, родном сликаревом граду, што је порекла трагичну истину да у завичају пророци живе без части.“
Поповић је на овом догађају, поред осталог, истакао:
– Постоје неке међусобне поруке које се не састоје од чистих речи и реченица. Ја сам о тим порукама знао и у раном детињству када нисам знао ништа! О тим порукама знам сада много више, знање не може ни да се преприча, ни да се опише, ни да се наслика. Круг је затворен и у њему је све. Хвала вам на великој пажњи што сте ми доделили титулу почасног грађанина и на малој пажњи што сте ме данас саслушали.
Стална поставка слика Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић је место где се на једном месту заиста може сагледати вредност, континуитет и лепота њихове уметности. Поповићева дела се налазе и у Народном музеју Србије и Музеју савремене уметности у Београду, али се тек понеко налази у њиховим сталним поставкама, затим у Галерији савремене ликовне уметности у Нишу и у другим приватним збиркама.
Пре него што кренемо из једне у другу просторију и уживамо у Мићином свету боја и идеја, задржаћемо се на детаљу из излагања нашег водича кроз тај универзум. Марина Цветановић је споменула да ту нема слика са портретима маршала Тита јер је „Мића био познати антикомуниста“.
– Посебан део Мићиног опуса јесте циклус „Призори“, а у оквиру њега слике са Титом као инспирацијом, као што су „Свечана слика“ или „Ричард Титовог лика“. Ми, на жалост, у нашој поставци немамо неке од тих слика јер у време отварања Сталне поставке оне су већ биле у другом власништву. Једно од значајних дела из тог периода које је део наше изложбе јесте слика „Мали гастарбајтер“ из 1979. године – каже Марина.
Једно дечје питање
Питали смо је и да ли зна због чега је била забрањена једна Мићина изложба у Београду седамдесетих година прошлог века, што је само споменуто у каталогу који прати ову поставку?
– Изложба Миће Поповића у Културном центру у Београду 1974. године је одложена, односно забрањена пре отварања. Разлог је била управо поменута „Свечана слика“ која је постављена у централни део Галерије, а око ње су се множили призори из циклуса о гастарбајтерима: несрећни и уморни емигранти, мртве природе са устајалим хлебом, као и јунак Мићиних слика – Гвозден. Гвозден је био и главни лик у филму „Делије“ који је Мића режирао, а кога је тумачио тада млади Данило Бата Стојковић. На „Свечаној слици“ приказани су Јосип Броз Тито и његова супруга Јованка у друштву холандске краљевске породице. Читав концепт изложбе био је недопустив у том тренутку.
Хоће рећи – владар у златном, народ у каменом добу. То је посебно тешко данас објаснити деци или младима, групним школским посетама, јер многи и не знају шта је то комунизам, Тито или Југославија. Појединачне посете су најчешће у летњим месецима, у време када туристи долазе у Лозницу и оближњу Бању Ковиљачу.
Кустоскиња нам признаје да посетиоци који раније нису знали много о Мићи Поповићу остану углавном без текста после посете и објашњавају како појма нису имали да такав уметник односно његова поставка постоји у Лозници. За разлику од њих, посетиоци који знају тачно где су дошли углавном желе разговор о Мићи да би потврдили нека своја сазнања.
– Свакако, не могу заборавити дечака који је у тренутку посете Галерији имао непуних седам година и питао се како је Мића све то успео да наслика. Издвајао се у великој групи предшколаца. После десетак дана довео је мајку да јој покаже слике Миће Поповића и на тај начин је мајци честитао рођендан – каже нам Марина.
Приче о Мићи и његовим делима и узбудљивом животу могли би да слушамо данима, али време је и да одмарамо очи и активирамо мозак гледањем у те величанствене радове које нам је оставио. Цветановићева нас и даље води кроз ту бајку за одрасле:
– Његова дела настала до 1950. године која се налазе у Сталној поставци су углавном портрети оца и мајке, као и један аутопортрет. Слику „Грађани“ из 1949. Мића слика по узору на слику „Породица“ Марка Челебоновића, али само по композицији и постављању фигура у простор. Мића на свом делу слика своју мајку, њене сестре и сестру од тетке са својом ћерком. Дакле, и он слика део своје породице, али слику назива „Грађани“. Ова слика је била једна од 160 слика на његовој првој самосталној изложби у Павиљону Цвијета Зузорић у Београду, 1950.
Породица позира
Вера и Мића први пут путују у Париз 1950. године. По повратку са овог путовања Мића одлази у село Непричаву, место одакле му је отац, и ту ствара циклус слика „Село Непричава“ који броји само 17 слика. Једна од њих јесте слика „Сељачки сандук“ из 1952. године, а која се налази у Сталној поставци. „У част Рембранту“ је једна од варијанти које је сликао од 1983. до 1987. године, где уклапа аутопортрет у одређени моменат у друштву ком припада. „Моја мајка“ из 1982. године је реалистичан портрет његове мајке (насликао је много мајчиних портрета током свог живота), али је уједно најтоплија и експресивна слика сваке мајке која испраћа, дочекује, брине и нада се.
„Велика мртва природа“ из 1989. године једна је од многих мртвих природа које је насликао, где такође није улепшавао стварност па ни увело цвеће, бајат хлеб и остале сегменте мотива.
Иако није хронолошки последња, слика „Мој отац у Лозници 1923“ коју је насликао 1988. године у овој причи о сликама долази на крају – каже Марина и открива зашто. – Као времеплов води нас у годину његовог рођења, у Лозницу, у близину Куће Катића где се његов отац те давне 1923. године фотографисао. Мића је стару фотографију пренео на платно и уз минималне интервенције бојом створио дело специфичне симболике и важности, како за себе самог тако и за нас који смо ту век после.
Та слика је завршила и на насловној страни каталога за поставку.
Пише Срђан Јокановић