Александар Керковић је рођен 2. маја 1922. у Краљеву. Основну школу је похађао у Горњем Милановцу и Чачку, гимназију у Чачку и Смедеревској Паланци. Од 1941. био је у партизанима са братом. Његов брат је погинуо на Гламочком пољу 1943. заједно са Ивом Лолом Рибаром, чланом Врховног штаба.
– Заробљен сам у Чачку од Немаца, изведен на преки суд, па одведен у логор у Смедеревској Паланци и тамо сам остао до расформирања логора. Са мном је био Пуниша Ђорђевић, славни режисер. Мој друг Бата Богићевић, опасан фудбалер шабачке «Мачве» био је са мном, када је почело бомбардовање и кад нам је наређено да идемо у подрум. Спроводник нас је повео, врата за улицу су била отворена и нас двојица уместо у подрум, бежимо у слободу. Вратио сам се у Чачак када су летеле “каћуше” и стигли Руси и слобода, а ја отишао у Чачански партизански одред “Драгиша Мишовић”. Овај доктор, по коме је одред, а касније и болница у Београду добила назив, погинуо је у престоници, лично сам га познавао. Долази време за студије, а ја у Чачку водим организацију СКОЈ-а, у Моравској улици. Добио сам одобрење за упис на Медицински факултет, а из Чачка сам био први и једини кандидат. Отказао сам упис због недостатка новца.
Године 1944. формиран је Државни институт за физичку културу (ДИФ) и Керковић се одмах уписује на студије.
– Моја симпатија, касније супруга, била је најбољи ђак Чачанске гимназије. Бисенија-Биса је пошла у исто време када и ја за Београд за упис на факултет. Путовали смо “ћиром” дванаест сати и ја је убеђивао и убедио да пређе на ДИФ уместо на Књижевност. Она је имала просек 9,9, а ја 9 по завршетку студија. Одмах сам добио запослење у Влади ФНРЈ за вођење физичке културе, а Биса у Гимнастичком савезу Југославије. Уследио је премештај у Шабац, јер су укинути сви комитети на нивоу ФНРЈ. У Шапцу сам радио у Учитељској школи, и покренуо рукомет и кошарку, јер тих спортова овде раније није било. У Шапцу смо живели у дворишној кући, са десет станова и једним тоалетом, а нас троје, Биса, ја и син који нам се родио у међувремену, добили смо једну собу, присећа се Керковић.
Направили смо «спортски бум» у овом граду, па сам добио позив за рад у Вишој педагошкој школи у Нишу. Судбина је тако хтела. Мој деда је био официр, погинуо на граници 1918. и сахрањен је у Нишу, а брат од стрица као инжењер машинства радио је у Машинској индустрији Ниш као важан стручњак.
У Нишу су Керковићи добили стан у Учитељском дому, а у школи се показали као велики радници и ствараоци.
– Сам сам набавио опрему за школу, исто као и у Шапцу, а установа је то платила. Био сам управник Групе за физичко васпитање у оквиру Филозофског факултета, а затим први декан новог Факултета за физичку културу, прича нам Александар Керковић, који је недавно напунио сто година, али и даље чита без наочара, ведрог је духа и одличног памћења.
Текст: Живомир Миленковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању