Многи се слажу да се невероватни повратак холивудске глумице Деми Мур (62) десио у прави час, у време велике борбе за потпуну равноправност жена са мушкарцима, показујући да оне могу да поново тријумфују и када закораче у другу половину века својих живота.
Секси дива распуклог гласа постала је звезда осамдесетих година, а деведесетих достигла врхунац славе када је постала и најплаћенија глумица Холивуда добивши хонорар од дванаест милиона долара за главну улогу у филму „Стриптиз“. Увек је била заводљива, елегантна, духовита, пожртвована, нежна, али и горопадна. Била је удата за Бруса Вилиса, највећу мушку звезду Холивуда једног тренутка, коме је остала верна као пријатељ и данас. Вилис се годинама бори са тешком болешћу која му полако одузма многе функције тела. Са њим има и три ћерке.
Волели смо њене бриљантне улоге за које током више од четири деценије каријере никада није добила ни једну једину награду, од „Духа“ са Патриком Свејзијем и „Неколико добрих људи“ са Томом Крузом и Џеком Николсоном до „Непристојне понуде“ са Робертом Редфордом и „Поротника“ са Алеком Болдвином.
Била је прва позната жена која се у седмом месецу трудноће сликала нага за насловну страну једног часописа („Венити Фер“, 1991). Једноставно, Деми је била свуда, а онда, одједном, није је било нигде. Повукла се на свој ранч у Ајдаху како би била уз ћерке док одрастају, а брак са знатно млађим колегом Ештоном Кучером била је једина тема која је медије занимала у вези са Деми Мур током последње две деценије. То је било тим пре занимљиво, јер су многе познате глумице њене генерације успевале да имају и каријеру и породицу, попут Џулије Робертс или Мишел Фајфер. Изгледа да је Деми била изгубила обожаваоце још пред крај активне каријере: посветила се озбиљним улогама у филмовима који нису били успешни код младих који воле да једу кокице и много се смеју у биоскопима.
Лепа као некада
У својој аутобиографији од пре неколико година Деми је сама покушала да објасни да се њен живот променио откако се развела од Бруса Вилиса (2000) и посебно пошто је касније ушла у помало бизарни брак са Кучером који је окончала након три године. У том периоду је повремено користила дроге, умела је да попије превише алкохола и да се са својим младим мужем упусти у групни секс. Тако је писала у тој књизи која има да се нађе и у нашим продавницама.
Али, необична улога у чудноватом филму „Супстанца“ који почиње као драма и прераста у хорор, вратила је Деми Мур пред публику на велика врата. Филм је премијерно приказан у Кану, на највећем светском фестивалу, где је Деми била највећа звезда. И уживала је у томе. Занимљиво, медији и публика нису говорили само о повратку глумице, већ и о узбудљивом филму француске редитељке Корали Фарже и сјајној улози коју је Деми остварила.
У „Супстанци“ она игра средовечну телевизијску водитељку фитнес програма Елизабет Спаркл опседнуту младошћу. Не без разлога: бескрпулозни продуцент емисије јој је управо дао отказ. На црном тржишту проналази експерименталну, нелегалну супстанцу помоћу које може да поново постане млада (још лепша и сексепилнија) тако што ће се на извесно време клонирати у млађу себе. Жућкасту супстанцу сама себи убризгава, али резултат овог фаустовског пакта са ђаволом је сасвим другачији од очекиваног…
Деми се појавила на конференцији за штампу у Кану којој је присуствовао и ваш извештач. С обзиром да је годинама нисмо видели, сви смо били запањени њеним младоликим изгледом – као да смо се сви заједно вратили у деведесете. Иако се на фотографијама могу уочити неки изрази лица који говоре о употреби ботокса или хируршких корекција, уживо се то не примећује, ни најмање. Као да њен велики шарм покрива сваки стари ботокс или нову бору. Насмејана, расположена за причу, водила је главну реч на конференцији само зато што смо ми новинари имали највише питања за њу, иако су поред ње седели редитељка Корали Фарже и глумац Денис Квејд који је играо споредну улогу, негативца, у филму.
Нисам била одбачена
Признала нам је да је ангажман у овом филму био прилика за њу да „себе прихватим онаквом каква јесам“, „да се ослободим, физички и емотивно оголим“ и тто јој је било баш потренмо у том тренутку, рекла је.
-У овим годинама, жене се на неки начин осећају као да нису исправне. Када сте млађе, мислите да сте можда предебеле, да вам задњица није одговарајућег облика, или да вам груди нису довољно велике. Онда, када остарите, појаве се боре и одједном то постане тема за коментарисање. Увек постоји нешто што се замера вашем телу.
Како су жене често хиперсексуализоване кроз представљање у медијима и притиске друштва, то може довести до „екстремног насиља које жене саме себи наносе“. На питање с колико година се осетила одбаченом као холивудска глумица, Мур је одговорила: „Не делим то гледиште да сам икада била одбачена. Без обзира на оно што се дешава споља, право питање је како ви сами реагујете на то. Мој поглед на ствари је такав да себе не видим као жртву“.
-У причи коју је Корали написала највише ми се свидео акценат на мушкој перцепцији идеализоване жене у коју смо поверовале – додала је. – У филму, та нова, млађа и боља, верзија јунакиње добија прилику, али ипак понавља исти образац – и даље тражи спољашњу потврду своје вредности и на крају се суочава са собом у борби против саме себе. Важно ми је да нагласим да у филму нисмо против мушкараца, већ само против кретена.
Никада раније нисмо видели Деми у оваквом издању и то је, вероватно, разлог што се о њој толико говори, што први пут у животу добија награде и признања.
-Још на папиру је филм деловао као ризик – каже Деми. – То је пројекат код којег не можете бити сигурни да ли ће се све уклопити или пропасти. То само можете да се надате. Никада нисам имала премијеру филма у коме играм у Кану, тако да је само бити у биоскопу са људима који заиста воле филм било невероватно искуство. Поготово у данашње време, када се суочавамо са проблемима у привлачењу публике у биоскопе – осећати ту љубав према кинематографији било је нешто посебно.
Глумица је говорила и о томе како рангира ову улогу у целокупној својој каријери.
-У њему нема много дијалога и дефинитивно спада међу моје најважније улоге. Корали и ја смо имале шест сусрета и разговора пре него што је одлучила да ме ангажује. Морала је да буде сигурна хоћу ли остварити њену верзију приче, посебно зато што ја никада нисам била звезда хорора, посебно не оваквог, телесног хорора.
Мржња према себи
Наравно да смо сви очекивали да нам каже колико се она поиствећује са јунакињом коју игра, што због сличних година, што због посла којим се обе баве у шоу-бизнису?
– Ако занемаримо чињеницу да се ради о глумици, мислим да је ово више прича о жељи да се потврдите у друштву или на послу, о осећању одбачености и несигурности, размишљању да нешто није у реду са вама. Када томе додате аспект старења, што је заправо наша неспособност да контролишемо ствари као некада, филм постаје истраживање разлога због којих не прихватамо себе. Иако ја нисам Елизабет, одмах сам препознала дубину потенцијала који се крије у овом филму – шта све радимо себи. Та физичка манифестација насиља које смо у стању да применимо над собом, то ми се учинило као изванредна идеја. Елизабет у филму показује огромну мржњу према себи, упркос томе што изгледа сјајно – и то је поента: никада није довољно.
У филму је Деми некад одевена, некад нага, а некад је преко ње маска унакаженог лица или тела – па, како се осећала без одеће?
– Имали смо много озбиљних разговора и било је веома важно да се осећам сигурно и да заиста разумем како ће то бити приказано. Занимљиво је, видела сам неколико ствари где, наравно, због наслова, медији праве сензацију око тога. И морам рећи да је то разочаравајуће, јер филм уопште није о томе. Није о голотињи, већ о рањивости душе. Знала сам и да ће у филму мане бити наглашене, у неким кадровима редитељка је снимала из ниског угла, што ме чини широм и већом – и то је била сјајна прилика да се суочим са сопственом несигурношћу. На крају, пронашла сам велику слободу у томе. Као, шта ми још могу одузети?
Можда је разлика и у томе што је сада радили са редитељком на оваквим сценама, за разлику од филмова као што су „Стриптиз“ или „Непристојна понуда“, где су је режирали мушкарци?
– Не знам да ли јесте, нити да ли сам о томе размишљала. За мене је контекст био најважнији – контекст у којем ће голотиња бити коришћена. Све је било јасно написано у сценарију, тако да сам разумела шта треба да донесемо у те сцене. Али, мислим да је највећа разлика била у томе што голотиња овде није сексуализована. Више се радило о суочавању са собом.
Поново сам будна
У неким сценама Деми изгледа као Баба Јага, некаква вештица која ће да поједе Ивицу и Марицу. Много шминке, пластике и протеза је коришћено да би лепа глумица постала чудовиште. Колико је трајао тај процес метаморфозе, питали смо глумицу?
-Па, прсти, рука…то је трајало, можда, три сата, али већина шминке захтевала је између шест и девет сати дневно! Али, то време ми је омогућило да се постепено пребацим у то друго, старије тело. Пре него што бих закорачила пред камеру, морала сам да проведем неколико минута гледајући се у огледалу, јер осећате себе изнутра на један начин, али споља изгледате потпуно другачије. Морала сам да ускладим то двоје – каже и додаје: –
Корали је имала прецизну визију како те промене на телу треба да изгледају и није хтела да одступи од тога ни милиметар. Имам велико поштовање за људе који знају шта хоће и држе се тога од почетка до краја. На неки начин, управо је то било оно што ми је деловало интригантно у овој причи. Јурњава за савршенством може вас оставити у горем стању него што сте били на почетку.
Глумица није желела да много говори о својим „великим очекивањима“ од ове улоге и вратима која би она могла да јој отвори:
– Не бих желела да унапред намећем нека очекивања. Оно што волим код овог филма јесте што ми је дао богату, сложену и захтевну улогу, прилику да заиста померим своје границе, а на крају осећам да сам кроз то истраживање напредовала, не само као глумица, већ и као особа. Ако постоји нека нада, онда је то да се поново повежем са овим послом на прави начин. Дуго времена сам била ван њега и озбиљно преиспитивала да ли је ово заиста оно што желим да радим. Овај филм је био део мог буђења.
Пише Срђан Јокановић