Иако се филм „Покров“ бави многим тешким темама људског живота и даје уврнут поглед на људску психу и будућност човечанства, гледаоци су најпре „пали“ на најочигледнијем: главни глумац Венсан Касел превише личи на режисера филма Дејвида Кроненберга! Као да је стари канадски мајстор режије намерно хтео да Венсан заличи на њега у причи која је прилично лична за редитеља. Ради се о смрти и покојницима, о туговању и превазилажењу бола, о теоријама завере… а Кроненбергу је непосредно пре почетка рада на тој филмској причи преминула супруга са којом је деценијама био у лепом браку.
Ипак, Дејвид нам је рекао да је све то случајност и да би Венсан играо главну улогу чак и да је на снимање дошао обријане главе, као током Канског фестивала где смо обојицу упознали и са њима разговарали за наш лист. Касел је био мало сумњичавији према сећањима:
– Да ли је употребио реч “случајност” – узвратио ми је питањем на почетку нашег разговора одржаном на тераси канског хотела „Мериот“? – Не сећам се тачно, али истина јесте да је од самог почетка постојала идеја да будем нека врста Дејвидове филмске верзије, јер је филм инспирисан многим догађајима из његовог живота. То је био правац којим смо ишли, али одмах сам му рекао да нећу моћи да говорим баш као он, да ћу се трудити да се што мање осети мој француски акценат или изговор. Најмање сам се трудио да физички личим на њега, само сам пустио косу да расте, а он је рекао: савршена је, ништа не дирај“! Зато не бих рекао да је то случајност већ резултат тога да сваки редитељ гледа на глумца са којим ради, из неког свог, посебног и јединственог, угла. То је магија филма.
Већ другог дана снимања, Венсан се погледао у огледало и помислио: “Ово је лудо, па стварно личим на Дејвида“!
– И многи људи на сету су имали исти осећај – каже нам Венсан Касел (58) који је већ деценијама омиљени глумац наше публике. – То сам пренео Дејвиду, а он је лаконски одговорио да је то сасвим нормално, јер и он када ме погледа види себе! Магија је заиста постојала. Или је реч о некаквој хемији међу људима. Најмање је случајност све што се догађа на снимању, много је више поверење у оно што се ради.
Позовем је у приколицу…
Веенсан је јунак америчких, француских и британских филмских хитова као што су „Мржња“ (1995), „Апартман“ (1996), „Доберман“ (1997), „Елизабет“ (1998), „Јованка Орлеанка“ (1999), „Гримизне реке“ (2000), „Пакт са вуковима“ (2001), „Неповратно“ (2002), „Блубери“ (2004), „Ускршња обећања“ (2007), „Црни лабуд“ (2010), „Монах“ (2011), „Лепотица и звер“ (2014), „Прича над причама“ (2015), „Џејсон Борн“ (2016), „Свет је твој „ (2018), „Три мускетара: Дартањан“ (2023) и многи други.
Син је познатог француског глумца Жан-Пјера Касела и бивши супруг италијанске глумице Монике Белучи (упознао је на снимању „Апартмана“) са којом има ћерке Деву, такође глумицу, и млађу Леони. После Монике је био пет година у браку са француском манекенком Тином са којом је добио ћерку Амазонију. Пре две године оженио се бразилском манекенком Наром Баптистом и са њом почетком године добио сина Кетана. Глумац већ годинама живи између Бразила и Француске, као и на локацијама у целом свету где снима своје филмове.
Више пута је говорио за наш лист током каријере, поводом филмова „Неповратно“ и „Прича над причама“ рецимо, и увек је био пријатан, духовит и отворен. Тако и сада. Наш разговор наставили смо на тему најновије његове улоге у „Покрову“ канадског редитеља Дејвида Кроненберга.
Кроненберг вам се сигурно поверавао како бисте боље ушли у суштину онога што је хтео да покаже?
– Веома сам мало причао са Дејвидом о његовој покојној супрузи. Он је прилично дискретан и не дели своје емоције олако. Понешто ми је рекао, али о томе свакако не могу да говорим. Оно што могу да кажем је да нисам пролазио кроз снимање овог филма како бих осетио Дејвидову тугу, али мислим да сам га разумео. Не мора неко да плаче да би ти осетио шта он осећа. И унутрашње туговање друге особе можеш добро да осетиш, чак и ако се добро забављате док снимате филм о томе.
Говорећи о поверењу које сте споменули, како оно функционише када је реч о интимним, па и страсним, љубавним сценама које сте имали са глумицом Дајан Кругер? Да ли је била потребна нека посебна врста поверења за те ситуације?
– Мој осећај сигурности долази из сигурности мог партнера. Ако је она опуштена, бићу и ја, и супротно. Увек се осећам одговорно за удобност особе с којом радим. Волим када се људи с којима радим добро осећају. И ако одједном то не функционише тако, осећам се под стресом, не због себе већ због других са којима радим. На снимању мора атмосфера да буде опуштена, пријатељска, да се осећа поверење о коме сам говорио. Ако је напето, не желим да будем тамо. То није начин на који то радим. Не говорим сада о овом филму и овој партнерки, али током каријере играо сам у много интимних сцена и када осетим нервозу код партнерке ја јој направим коктел у мојој приколици, позовем је да причамо, потрудим се да је опустим, да је уверим да ће све бити забавно и добро.
Рај за глумце
Шармантни заводник?
– Не увек. На пример… не знам да ли треба то да кажем, али рећи ћу. Једном приликом је требало да снимим сцену секса са глумицом која је била толико напета да нисмо могли ни да кренемо. И ја се у тренутку сетим и – прднем! Да пробијем лед. Сви су почели да се смеју, па и она. Били смо као деца и више никаквог страха или чудних осећања није било. Мислим да је то добар начин да се крене у такве сцене, да се се сви опусте и филмски секс не схвате озбиљно. Можда је тај случај био мало екстреман, извињавам се, али упалило је. И никада ни са једном партнерком нисам користио услуге координатора интимности на филму.
Нису вам потребни?
– Шта ће нам? Па ја сам први који покрива партнерку када редитељ каже „стоп“, пажљив сам према свима. Једном сам са Евом Грин радио такву сцену за ТВ серију. Ми смо другари, дуго се знамо и било нам је супер. У једном тренутку, баш током љубавне сцене, видим камермана између мојих ногу. Кажем му: “Господине, то није право место у које треба да уђете“! То, када сви на месту снимања нису баш прави професионалци може мало да поремети ствар. Мени лично не смета, рекао сам вам, немам проблем да шетам без одеће по студију, није ме брига, али можда моје колеге, посебно колегинице, не осећају исто и морам да њих заштитим.
Шта вас је најише изненадило док сте читали сценарио за овај необични филм и јесте ли могли да наслутите како ће он заиста да изгледа на крају?
– Да је много мрачан и дубок, а када сам га прочитао други пут видео сам да би могао да буде и комедија. Прави Кроненберг, а опет, као да има мало од Тима Бартона и Вудија Алена. Невероватне су биле сцене из снова, оне о телима која се распадају. Гротескна визија распадајућих лешева. За мене је све то била једна дугачка сцена и нисам појма имао како ће он то сећи, спајати, решавати. Са друге стране, све је било прецизно објашњено у сценарију и није било потребе да нешто замишљам како ће на крају све изгледати. Чак ни са Дејвидом нисмо много причали о томе шта треба да радимо. Свако је научио свој део посла и стварно нас је пуштао да заједно са њим стварамо сцене и кадрове. Он жели да га глумци изненаде и тек ако нешто није добро он дође до тебе да разговара. Прве три недеље мени није рекао ни реч која се односи на режију или моју улогу. Невероватан је начин на који рад. Делује лако, неозбиљно, а веома је озбиљан и суптилан. Рад са Дејвидом је рај за глумце.
Дева зна шта ради
Већ два пута сте играли у његовим филмовима, у „Опасном методу“ и „Ускршњим обећањима“: јести ли и пре тога волели његов опус?
– Имао сам тринаест година када сам купио карту да гледам његове „Контролоре“ о остали су ми у трајном сећању. У то време његови филмови нису били популарни јер су сматрани уско жанровским и нису имали ништа заједничко са Канадом. Ја сам их гледао јер би ме заледило оно што сам видео и осећај ми се допадао. Волео сам и „Видеодром“ и „Муву“ која је била приступачнија широј публици. Касније је имао и неке филмове које је и најшира публика волелал и разумела, попут „Историје насиља“ или „Ускршњих обећања“. Зато волим да га поредим са Федериком Фелинијем чији су се филмови такође разликовали зависно од епохе у којој их је стварао. „Улицу“ и „Кабиријине ноћи“ су разумели и волели сви. Онда постоји следећи ниво филмова као што су „Осам и по“ и „Сладак живот“, ремел-дела, али такође приступачна. И на крају, имао је дела за која морате да будете спремни да у њих ускочите, да кренете путем којим вас он води, а ако застанете остаћете напољу и више врата нећете моћи да отворите. Исто је и са Кроненбергом код кога, верујем, те медицинске и хируршке теме јесу ближе његовом бићу.
Ви сте своје биће пренели на ћерку Деву која је постала глумица: да ли вас је изненадио њен избор професије?
– Не бих рекао да сам изненађен, јер и ја и њена мајка смо глумци. Дева је одрасла на снимањима, али нисам био сигуран да ли она воли тај посао, да ли ће имати прави ментални склоп за бављење глумом. Изгледа да глуму схвата озбиљно што је добро, јер никада не бих волео да дете гурам да ради посао који ја радим. Он је леп само кад вам иде добро. Када нема улога или вам измичу, тешко је. Многима прођу деценије, цео живот а да ништа нису урадили нити их је било шта у овом послу испунило. Колико сам видео, Дева зна шта жели и шта ради и мислим да може да заузме своје место у овом послу.
Да ли јој дајете савете?
– Не, саветовао сам је првих двадесет година живота. Деца и иначе радије прихватају савете других људи, а не својих родитеља. Такође, она виде где су им родитељи грешили па се труде да не понове исту грешку.
Где сте ви најчешће грешили?
– Више на почетку, када покушаваш да изградиш своје мало место под сунцем док не пробијеш. Престар си, премлад си, превише си мршав, твој нос, твоје уши… увек нешто није у реду и стварно нема везе са тобом већ са улогом која тражи нешто другачије од онога што ти имаш. Једино што ти треба времена да то схватиш.
Не размишљам о позоришту
Да ли се ваш посао много променио са поплавом телевизијских мрежа и њихових серија? Магија биоскопа данас мање људи привлачи?
– За 600 евра можете да имате велики екран у свом стану, то је прво. Друго, телевизијске мреже имају огромне буџете и у мноштву серија и филмова које праве издвоје се и неке које су креативније и боље од многих такозваних биоскопских филмова. Мени нове технологије и начини гледања филмова не сметају, само идем за добром причом и професионалцима који је раде. Не мислим да би Мартин Скорсезе успео да сними „Ирца“ да га је радио за биоскопе. Нико му не би дао толико новца да га је радио за биоскопе нити би му дозволио да траје више од три сата. А ја тај филм обожавам баш оваквог какав јесте. Тако, мислим да све то што сада изазива много пажње, око начина на који се филм гледа нема великог утицаја на квалитет филма и његов пријем код гледалаца. Сви иду тамо где је новац и то је тако увек било.
Има ли места за скромно позориште у гламурозном свету филмских звезда: да ли играте у театру?
– У почетку каријере сам баш много био у позоришту и играо у многим класичним делима. Данас немам времена, али ни много жеље за тим јер хоћу да снимам и да будем слободан. Не желим да сваке вечери будем заглављен на сцени. Ако желиш да живиш од позоришта, мораш да играш једну представу годину дана, мораш да идеш на турнеје по малим местима, лети и зими… Не, ја бих радије да снимам увек другачије филмове, упознајем различите језике и ауторе, да прелазим из једног света у други, да једне године синхронизујем „Ледено доба“ и играм у „Астериксу и Обеликсу“, а онда у хорору или комедији коју сада снимам. Или да дођем на филмски фестивал у Кану, па да одлетим за Рио де Жанеиро где проводим више од пола године са новом породицом. Можда је то последица начина живота који је водио мој отац, такође глумац. Када сам био млад и нешто забрљао, он би ме кажњавао тако што ми је забранио да за празнике излазим и уместо тога да идем са њим на турнеје. Не знам, подсвест можда.
Пише Срђан Јокановић