Животна прича др Михајла Јовића (82), доктора ветеринарских наука, није још заокружена, судећи по томе како је он надовезује мноштвом података које изнедри приликом казивања својим пријатељима током разговора, седећи на дугачкој клупи на Градском тргу у Кикинди. Почео сам да упознајем саговорника праћењем његове биографије. У Мокрину је познат по надимку Миле „Дудин”. Претпоставља да га је добио по прадеди Живојину, званом „Дуде” или по горостасном стаблу дуда у дворишту њихове куће средње имућне земљорадничке породице.
По завршетку тадашње осмогодишње школе у Мокрину, Миле је 1958. матурирао у ондашњој кикиндској Вишој мешовитој гимназији. Планирао је да упише Електротехнички факултет у Београду. Припремао се својски за пријемни испит који није, на његову жалост, одржан већ су примљени кандидати са најбољим средњошколским успехом – општим и укључујући оцене тражених главних наставних предмета. На наговор мајке Радојке уписао се на Ветеринарски факултет у Београду, који је завршио 1963. Прво радно место било му је у Ветеринарској станици у Мокрину. Постдипломске студије окончао је 1968. на истом факултету, а докторирао је 1983. у Сарајеву. Крајем 1988. обрео се у кикиндској индустријској кланици „ПИК” где је радио до фебруара 1994.
– У току рада на свињогојској фарми интензивно сам се бавио научно-истраживачким рaдом са провером у пракси – наводи наш саговорник. – Био сам учесник многих домаћих и међународних стручних скупова.
Неразумевање средине и околине за доследну примену научних достигнућа у струци пресудно су утицали на др Јовића да напусти професионално бављење том науком и наредних пет година, до стицања стажа за пензију 1999. године, проведе у својству осигураника индивидуалног пољоприведног произвођача на породичном газдинству. Усавршио је печење ракије, а производио и врхунски коњак.
– После докторирања одбио сам позиве са факултета, јер сам волео производњу, не само на фарми, већ и у воћњаку и виноградима којима сам остао одан и сада у пензији. У „Југохемији” која је заступала концерн „Hoechst“ из Франкфурта, позиван сам да тамо радим. Америчка компанија „DAU“ ме је две године убеђивала да будем руководилац огледних свињогојских фарми у Европи, са седиштем у Бечу и Цириху. Остао сам веран својим пословним пријатељима и другарима из детињства и младости и начину живота у домовини – каже Миле „Дудин”.
Поред воћњака и винограда у Мокрину, прилично времена проводи у породичном стану у Кикинди, где дигитализује снимке са грамофонских плоча које скупља од младости а збирку допуњава раритетима које је набављао у иностранству. Том преснимавању обучава и своје потомке.
Пише Сава Завишић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању