Знаном и великом јунаку, патриоти и хероју, незнаног гроба, Милошу Ћирковићу (38) из Белог Поља крај Пећи, сазидан је најлепши писани споменик који је овај савремени Обилић и те како заслужио. Највише заслуга за такав “споменик“, збирку песама “Милош Ћирков чува кућни праг“, имају професор Филозофског факултета у Косовској Митровици Голуб Јашовић и професор Славица Јовановић из централне Србије. Они су, наиме, урадили прави подухват јер су сакупили стихове 75 песника из свих српских земаља посвећене Милошу Ћирковићу, и приредили збирку. Песме о јунаку Обилићевог кова, који је тог јуна 1999. поручио својим комшијама који су напуштали село: „Ви идете, ја нећу“. Остао је Милош Ћирковић у Белом Пољу да чува кућни праг, српско село у Метохији. И године 1999, у другој половини јуна, не зна се дан и час, Милош је престао да се оглашава. Ни до дана данашег о њему нема никаквог трага ни гласа.
А, ево, како се то све одвијало. У јуну 1999. почело је повлачење наше војске и полиције са Косова и Метохије. Са њима је бежао и голоруки народ. Тих дана је већина градова на Космету била испражњена од Срба. Ова трагична дешавања нису заобишла ни Пећ. Срби почињу да напуштају села Сигу, Брестовик, Пећку Бању, Љевош, а напослетку напуштају и сам град.
Бело Поље, два километра од Пећи, било је насељено већински српским становништвом. Баш из тог разлога они постају мета Албанаца. Доста Срба је било убијено тих дана у Пећи и околини као и у Белом Пољу. Митрополит Амфилохије је уз епископа Артемија, патријарха Павла и епископа Атанасија Јефтића тих дана обилазио Србе широм Косова и Метохије.
Обилазећи оно мало Срба који су остали у пећком крају, митрополит Амфилохије дознаје од Италијана да је у Белом Пољу, већ потпуно напуштеном селу, остао један човек и то у униформи и наоружан. Тај човек се звао Милош Ћирковић. Тада је имао 38 година и пре рата је био шумар. Амфилохије одлучује да пошаље свештеника Радомира Никчевића да види ко је тај човек и да га наговори да пређе у Патријаршију, на сигурно. Отац Радомир затиче Милоша наоружаног и у војничкој униформи. Иако га је наговорао да се извуче из Белог Поља, схватио је да пред њим стоји српски војник који је био пун националног поноса и пркоса, а када га је последњи пут замолио да пође за њим пут Патријаршије добио је готово заповедни одговор: „Идите, ја остајем!..“
Отац Радомир је при повратку у Патријаршију, пошто није успео да обави поверен му задатак, испричао Амфилохију следеће: „Сва му је кућа изрешетана. Он, забарикадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…“
Текст и фотографије Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању