Како сам се одлучила да одем баш у Вијетнам? Не бих могла да дам јасан одговор, сем да ми је звучало далеко, потпуно другачије од свега што сам до сада видела, авантуристички. И знала сам да што више одступим од своје зоне комфора, да ћу боље да упознам себе.
У сваком случају, лет авионом од 14 сати и долазак у тропске крајеве крајем зиме, најисточније што сам икад била, аутоматски ме је вратио на фабричка подешавања.
Оно што волим да радим док сам у другој земљи јесте да посматрам људе на улици – док обављају свакодневне активности, међусобно комуницирају, шетају своју одевну комбинацију, хране децу или се, на пример, свађају.
Због територије која је издужена у правцу север-југ више од хиљаду километара, Вијетнамци чак и не изгледају у целој држави исто. На југу су више као Камбоџанци, док на северу подсећају на Кинезе, а то значи да су виши, а и очи су им другачије закошене.
Ипак, и северњаци и јужњаци су прилично ниски за наше стандарде, просечна висина мушкарца је 167 цм, а жена тек 156 цм. Такође, приметно је да немају ни вишка килограма, сви су прилично фит. Начин исхране објашњава и зашто (доста воћа, пиринча и супа са месом/поврћем). Занимљиво је и да се претерано чувају од сунца, посебно жене. И на температурама од 40 степени Целзијуса и високој влажности ваздуха оне су умотане од главе до пете, помало изгледају као шарене нинџе. На ногама носе и неку врсту грилон чарапа преко којих навлаче јапанке. Тек у вечерњим сатима можете да их видите на улици у „редовном“ издању. Битно је напоменути и да већина козметичких препарата у себи садржи хемијске супстанце за избељивање коже. Зашто? Да би им кожа била што светлија, јер је то знак лепоте, вишег статуса, грађанског порекла. Не знам да ли је то заоставштина периода када су белци били господари на овим географским ширинама или нешто друго. У сваком случају, апсурдно је видети њих тако покривене чак и на плажама, а нас у бикинијима како се пржимо на сунцу, јер смо сувише бледи после зиме. У Вијетнаму тамна боја коже значи да радиш у пољу, на сунцу, и да си сељанка.
Један од симбола Вијетнама је купасти шешир (нон ла), који данас чешће носи сеоско становништво. Први цртежи овог шешира пронађени су на бронзаном бубњу који датира још из 2500. године пре Христа и од тада је ово покривало за главу саставни део вијетнамског фолклора, књижевности, музике.
Шешир има вишеструку улогу – служи као заштита од сунца и кише, јер су то временски услови који најчешће владају у овој земљи, а када се преврне служи и као корпа за ношење намирница. Прави се од материјала који је људима доступан, најчешће палминог лишћа и бамбуса, а готов се премазује лаком како би дуже трајао и лепше изгледао.
Текст и фотографије Рада Родић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању