Овом необичном рутом кроз Вијетнам води нас Татјана Мијаиловић, дипломирани туризмолог и страствени путник, која је професионални пут пронашла у предавању енглеског језика, док слободно време користи за истраживање света. До сада је обишла бројне необичне дестинације, од племена у џунглама Индонезије и пешачења на путу за Сантјаго, до највеће пећине на свету, која се налази управо у Вијетнаму. Своје авантуре и путописне приче дели и на инстаграму, на профилу @tanyawhere.
Шта је то што вас је привукло баш Вијетмаму, далеко од уобичајених туристичких рута, и да ли је он испунио очекивања која сте имали пре пута?
– То је прво питање које ми сви поставе – зашто баш Вијетнам? Људима је то увек необично јер нисам изабрала земље попут Немачке, Америке већ „пут којим се ређе иде“. Доста неупућених на помен Вијетнама помисли да су тамо само џунгле и да је све доста рурало, па се касније изненаде када виде слике из великих градова и колико је све са снажним утицајем западне културе и чак уређеније и развијеније од Србије. Наравно да постоје и рурални делови у које увек волим да залазим и истражим (што би моја мама рекла „чачкаш мечке“), али волим и баланс руралног и урбаног. Постоје земље које обиђеш и заборавиш их чим авион полети. И постоје оне које ти се увуку под кожу толико тихо да тек по повратку схватиш да део тебе више није исти. За мене је то био Вијетнам.
Како бисте описали ову земљу, званично Социјалистичку Републику Вијентам?
– Он не покушава да вас импресионира, он вас прво умори. Затрпа вас моторима, буком, влагом која се лепи за кожу и ритмом који делује као потпуни хаос. А онда, готово неприметно, почне да вас осваја. Једног јутра ухватите себе како прелазите улицу између стотина скутера без размишљања. Наручујете „фо“ (супу) на лошем вијетнамском. Седите на пластичној столици поред пута и пијете кафу са кокосом као да сте ту одувек припадали. Тада схватите да вас је Вијетнам прихватио.
Да ли вас је централни део земље више освојио својим градовима или начином живота који у њима влада?
– Ако север Вијетнама осваја драматичним планинама, а југ својом енергијом, централни део земље ме је научио како изгледа мир. Да Нанг је град који ретко доспева на листе „најлепших градова Азије“, али управо је у томе његова чар. Нема потребу да се доказује. Ујутру мирише на море и свеже скувану кафу. Поподне људи шетају поред плаже као да нигде не журе. Увече се читав град окупља поред реке Хан, чекајући да се Змајев мост претвори у змаја који бљује ватру и воду. У Да Нангу сам први пут осетила да велики град може истовремено да буде и тих. Двадесетак километара јужније налази се Хои Ан. Постоје лепши градови. Већи. Модернији. Али мало који има душу попут ове некадашње трговачке луке. Предвече, када се сунце спусти иза жутих фасада, стотине лампиона обоје улице топлим нијансама црвене, наранџасте и златне. Сви пуштају папирне лампионе низ реку Хоаи, док се из ресторана шири мирис кафе, лимунске траве и свежих морских плодова. Хои Ан није место које обилазите. То је место у којем успорите.
Пише: Јована Миловановић
Фотографија: Приватна архива, Quan Tran
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању