Vijetnam:komunisti kapitalističkih manira

Поштовани грађани, немојте да убијате, печете и једете псе, јер то плаши наше госте, стране туристе и утиче јако лоше на наш углед у свету!“ Овако гласи уредба коју је недавно објавила влада Вијетнама како би искоренила навику гладног народа да једе псе и своју земљу учинила што привлачнијом за странце. Вијетнам има сто милиона становника који и даље пате због вишедеценијског „америчког” и свог грађанског рата. Одлучна у жељи да прескочи прошлост и крене у будућност влада Вијетнама је замолила народ да до 2025. прекине са овом навиком. – Вијтнамци су током рата страшно гладовали. Старије генерације се боје глади и зато стално једу, свуда, на тротоарима, у двориштима, у ресторанима, којих је све више и у Ханоју и у Сајгону – прича нам Драган Костов, Земунац на привременом раду у Вијетнаму. – Једу углавном пиринач, поврће, резанце и воће, који се продају и спремају на Наш сарадник испред хотела тротоарима и по прашњавим друмовима. Вијетнамци носе медицинске маске на лицу због прашине и загађења од моторских ауспуха, а једу на земљи. Немају столове у домовима, већ једу из руку док чуче. Немају кревете јер спавају на поду. Немају грејање, јер је топло. Немају пијаћу воду, али кувају на техничкој води храну и пију пиво. Неухрањени су и ситни. Млађи Вијетнамци се навикавају на роштиљ, пиво и брзу америчку храну. Како једу квалитетније од својих родитеља, млади су виши за главу. Вијетнам, што у преводу значи земља народа, комунистичка је земља са видљивим капиталистичким намерама. Два народа, северни и јужни, који су деценијама били одвојени, ратовали су једни против других у време америчке инвазије шездесетих, а данас се осећају као браћа, иако су окружени траговима тог крвавог рата. – Железница им је била уништена и једва ради, а и друмска веза између престонице Ханој на северу и Хо Ши Мин града, односно Сајгона на југу је лоша. Зато Вијетнамци са севера и југа удаљени једни од других око 1.600 километара, лете једни другима у сусрет америчким путничким авионима, који узлећу на сваких посла сата – говори нам Драган Костов, вијетнамски зет.