Шахисти би овај разговор с Виктором Савићем можда назвали “ан пасан”, али то је уједно и једина веза са мегданом на 64 црно-бела поља. Овог пута реч је о вештини која изускује веће физичке напоре него што их тражи шаховска битка, а такав мегдан пренесен је и на филмско платно у виду истоменог филма. Реч је (како је „Илустрована“ већ известила) о продуцентском првенцу Алексе Балашевића. Поред Виктора Савића у филму „Мегдан“ у подели су и Војин Ћетковић, Енис Бешлагић, Јована Балашевић, Нина Сеничар… Следи београдска премијера 24. септембра, а овај филм је већ видела публика на Фестивалу у Сарајеву, док је на недавно завршеним 59. филмским сусретима у Нишу носиоцу главне улоге, Виктору Савићу, припала награда публике за најбољег глумца фестивала.
Ово признање је, између осталог, био и повод за разговор са Виктором, који за собом већ има низ награда, али и завидан број врло упечатљивих улога у домаћим филмовима и ТВ серијама. Јавност га је најпре запазила по изванредној улози Милутина Ивковића у остварењу „Монтевидео, Бог те видео“, због чега га и данас многи памте као Милутинца. Широј публици мање је познат његов позоришни и музички опус, али су га свакако уочили у улози водитеља у серијалу „Кроз Србију (веслом, бициклом, скијама…)“, где врло непосредно и са пуно шарма представља дивне пределе наше земље и људе који тамо живе.
Ангажовани сте на доста различитих пројеката. Како то постижете?
– Да, има посла. Ове године радио сам на наставку, другој сезони серије “Дванаест речи”, у којој играм адвоката. Ту улогу преплићем са филмом “Мегдан” који је снимљен у продукцији Алексе Балашевића, где играм једног борца на заласку каријере. А иначе, паралелно радим у позоришту „Бошко Буха”, „Театру на брду”, као и серијал емисија Веслом кроз Србију, бициклом, скијама… тако да ето, то је и превише.
У филмовима и серијама „Вера” и „Монтевидео, Бог те видео” играли сте ликове комуниста. Колико је било тешко носити се са улогама које имају идеолошки предзнак и шта генерално мислите о идеологијама?
– Поготово о тој – све најгоре. Стварно демонска идеологија, то је било из контре, али ипак је то део наше културе, и историје, нажалост. Али, што се тиче глуме, није ми било тешко, јер сам играо одређену личност, човека, а све ово остало је пропратно и то су те наше заблуде које су и тада постојале. Вероватно постоје и сада. Права истина се често открије годинама или деценијама касније, као што је било и са комунизмом.
Да направимо мали осврт и на ваше бављење електронском и реп музиком. Стижете ли да ускладите глумачке обавезе с музиком?
– Па, колико стигнем. Глума је ипак приоритет и то је мој позив. У слободно време бавим се и музиком, то је реп музика. А ова електроника коју помињете – то је углавном организација журки. Сарађујем са EXIT фестивалом и наступао сам као реп извођач на том фестивалу, заједно са другим домаћим реперима, испред америчке групе „Ву-Тенг Клен“ коју смо дуго чекали, посебно што се обележава и 50 година хип-хопа. Тако да је то велика част и дефинитивно мој највећи успех у музичкој каријери, а могуће чак и у обе каријере.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању