Из родног Неготина пут је Радишу Младеновића одвео у Београд. Привремено. Када је завршио факултет вратио се у завичај. А све у време када су многи „који се напију Савске воде” на сваки начин гледали да остану у престоници.
– Ни тада се нисам покајао, а данас поготово што сам се вратио у Неготин – прича Радиша. – Заправо нема шта ни да се кајем, јер останак у Београду и није била опција. Звучи можда банално, али и помисао да ћу дневно три сата да изгубим у превозу за мене је била неприхватљива. Па знате ли шта сам ја у овим радним деценијама иза себе урадио у та три сата дневно?
Ко проведе само та три сата у Радишином друштву схватиће колика је то истина. И телом и мозгом ради „триста на сат”. А услов за пензионисање има.
– Ма какво смањивање темпа, одмор, пензија, па то је неприхватљиво –наставља причу док устаје да кренемо пут његових винограда. – Свако мора док год може да ради, да се креће, да има визију. Да зна шта хоће, за кога ради, зашто ствара, у какву будућност улаже. Ја имам раднике, они породице. И шта сад? Извините, одох ја, а ви видите шта ћете даље.
Док из Неготина крећемо ка првој од неколико локација на којима има засаде винове лозе, Радиша прича о вину. Није вино пиће, нити винова лоза биљка. Нити производња вина наука из уџбеника. Па то је читава филозофија. Ко не разуме ту филозофију, он нема шта да тражи у свету вина. И, наравно, мора да има визију. У ком правцу све иде.
Радио је, каже, дуго у државној фирми, али га је жеља да уради нешто за себе и свој завичај одвела у свет вина. Додуше, отворио је прво пекару, па млекару, а онда је на ред дошло вино.
– Све је добило добар правац када су се син Никола и снаха Марија после дипломирања вратили у Неготин – прича Радиша док се приближавамо засаду на простору званом Тераса. – Од тада је све што радимо заправо наш породични бизнис. Ја више времена проводим у пекари и млекари, а њих двоје је све више у послу око вина.
Са Терасе пуца поглед на Дунав и преко на Румунију. На том потезу Младеновићи имају око 15 хектара под виновом лозом од укупно 25. Прича Радиша о предностима овог подручја, о овој алувијалној тераси и шта то значи за лозу, о сунчаним и кишним данима, ветровима, саставу земљишта. Све то је до детаља истражио, зна сваку тајну сорти које сади, јер само тако, каже, може да настане права прича о вину.
Текст и фото О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању