Сликар, скулптор, професор на Факултету ликовних уметности у Београду и још многе друге одреднице красе биографију овог угледног уметника, који је рођен у Кикинди, одрастао у Накову. Затичемо га управо у тренуцима док се припрема да пошаље своје радове на конкурс чувеног Бијенала у Венецији. А и без Венеције, дуг је списак свих његових домаћих и страних изложби и награда које је Кнежевић добио.
Поред педагошког рада, значајна је његова преокупираност цртежом као елементарним обликом ликовности, али и прућем као изазовним материјалом који има дотицаја са исконским, с обзиром да је у основи дрво као архетип природности.
Једна од важних теза коју би требало да постави сваки уметник кроз свој рад, јесте, како каже наш саговорник – радост стварања. Следствено тој његовој тези и потписнику овог текста није мањкало радости стварања интервјуа и разговора са овим уметником.
У основи ваше ликовности је цртеж. То тражите и од ваших студената. Носи ли цртеж и магијску димензију, сем ликовне?
– У време кад сам ја студирао цртеж је имао значајније место у програму, или можда може да се каже да су професори који су предавали цртеж били већи посвећеници тој врсти стварања. Један од тих ког посебно морам да истакнем је професор Драган Лубарда, познати београдски боем. Читав свој студентски и радни век носио је са собом блок за цртање у руци. У џепу туш и перо. Дуга коса и још дужа брада, и блок под руком. Дужио се са песницима у београдским кафанама. На свим својим предавањима је био бескрајно ревносан, присутан и посвећен цртежу и часовима цртања. Његови бескрајни монолози били су углавном у сврху подстицаја студената да зароне у свет свог унутрашњег бића и да бележе трептаје свога била. Да почну да откривају границе, облике и поступке стваралаштва. Имао сам ту срећу да по завршетку студија и почетка рада на факултету будем његов асистент. То ми је било велико искуство у сазнавању суштинске везе између професора и студента, њихове интеракције и квалитета процеса усвајања одређених сазнања.
Кога бисте још издвојили кад је реч о цртежу, и међу старијима и међу млађим колегама?
– Било је ту још професора чији је утицај био присутан, са којима сам сарађивао – академици Радомир Рељић и Стојан Ћелић, затим Чедомир Васић, изузетни лични сензибилитет за цртеж су имали. Моја колегиница, потом супруга Весна, такође припада том корпусу стваралаца посебног сензибилитета и посвећених цртача. Споменуо бих и нашег најстаријег сина Саву, сликара, даровитог цртача и сензибилног ствараоца. Сви ти цртачи око мене држали су и држе још увек нити којима ме мотивишу да лелујам и треперим у стваралачком етру… Да је у мом раду цртеж врло присутан – то је евидентно. Мисли иду од тога да је линија у ствари основни градивни материјал, али развојем процеса стварања, линија постаје не само градивни елеменат структуре, она је тема. Линија је жива структура. Од мојих студената сам тражио да негују свој цртачки поступак, да покушају да ову интегралну технику искористе не само као припремну него и као коначно уметничко дело. Цртеж као и сваки други облик уметничког стваралаштва поред формалног поседује и имагинарну димензију. Када уметник у свом стваралачком чину покреће енергију свог бића, свесног и несвесног дела своје личности, улази у неку врсту магијске активности. Не могу дела, а посебно она најбоља, да настану само зато што уметник то хоће да направи. Највећа дела су плод стицања разних чуда која су потребна да се оно створи. Уметник је ту само једна ставка. Е то је магија. Ликовна димензија се подразумева код дела из ликовне и визуелне уметности, тако да о ликовности нема потребе посебно причати.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању