Вјерине глумачке преокупације у доброј мери се заснивају на осветљавању личности из прошлости које су задужиле српску културу, мада успешно тумачи и савременe жene. Ипак, кад је реч о ликовима из епохе, Вјеру београдска публика можда најпре идентификује са Кнегињом Љубицом. Реч је о монодрами Наташе Поповске, која се и игра у аутентичном простору – Конаку поменуте супруге кнеза Милоша, а у улози Кнегиње Љубице Обреновић гледамо управо Вјеру која уз кафу и ратлук дочекује госте и беседи им о својој судбини.
Овај комад је део драмског програма Музеја Града Београда, а кад је већ реч о корелацијама музејâ и драмске унетности, ваља подсетити да је наша саговорница прошле године основала и Фестивал Музетеа. У питању је први међународни фестивал музејског театра и већ те прве године је с успехом изведен у Конаку Кнегиње Љубице, Етнографском музеју, као и у Музеју науке и технике и Дому Јеврема Грујића.
– Ради се о фестивалу који промовише националне културе и историју кроз драмске форме. Тако ће бити и ове године од 4. до 8. новембра, када ће, поред домаћих, бити приказане и представе из Шпаније, Црне Горе, Русије, Грузије и Италије. Иначе, наш фестивал је звог својих високих уметничких домета већ после премијерног одржавања доспео на листу чланица ИМФ-а, у оквиру УНЕСКО-вог Међународног театарског института – напомиње наша саговорница.
То, наравно није све кад је у питању Вјерин театарски ангажман. По тексту Моме Капора приредила је популарну кабаретску представу „Водић кроз српски менталитет” коју, осим на домаћим сценама, и пред иностраном публиком успешно играју Стеван Пиале и Ташана Ђорђевић уз музичку пратњу Синише Догана.
А кад је у питању Момо Капор, неизбежно је и подсећање да је текстове овог писца деценијама с успехом играла недавно преминула Рада Ђуричин, чији је одлазак са животне сцене и вама врло тешко пао. Поделите са нашим читаоцима сећања на Раду…
– Рада је била моја породица, моја мајка, старија сестра, колегиница, пријатељица, сапутница и сапатница. Чуле смо се сваког јутра и сваке вечери, па још неколико пута током дана. Била је са мном и у највећој срећи и највећем болу. Нас две смо двадесет година биле нераздвојне. Имале смо заједно неколико стотина излазака на сцену, небројено пута путовале и играле заједно, али никад рутински, увек с великом одговорношћу. Радиле смо три дуодраме: „Трун у оку”, о животу америчке песникиње Силвије Плат, потом „Човек човеку” – приче великана српске књижевности и „Мала црна хаљина”, као омаж Коко Шанел у Дому Јеврема Гријића. Радица, како сам је звала, је покретала теме, увек на страни јаких жена и чинила је овај свет бољим, каже Вјера.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању