Од Улице царице Милице ка ресторанима „Пролеће“ и „Певац“, повијен, сед, жустрог корака, иде старији господин.
– Добар дан, Ви сте сигурно Владан Суботић, сликар?
– Да, ја сам. E, баш лепо што смо се oвде нашли, могли бисмо да седнемо на кафу и доручак, па да се испричамо – говори лагано, тихо, извлачећи столицу у до пола распремљеној башти кафића. – Нисам ја само сликар, ја сам и поносан отац четири сина који ми пружају велику подршку у свему што радим. Оливер је пилот, Филип је завршио теологију и академски је сликар, док су Стефано и Емануел завршили Економски факултет. Колико сам ја поносан на њих и сматрам их својим највећим успехом, толико су и они поносни на мене и моје сликарство – задовољно закључује сликар.
А до успеха и поноса пут је био веома необичан. Давне 1973. године француска Влада расписала је конкурс за стипендију објављен у листу „Политика”, за коју је Владан на наговор девојке са којом је тада живео, поднео документацију. Иако је мислио да нема шансе поред имена која су га окруживала, врло брзо је завршио у Паризу.
– Дипломирао сам на Академији ликовних уметности у Београду 1967. године, а од 1969. године сам члан УЛУС-а. На специјализацију у Париз отишао сам 1973. године, као стипендиста Владе Француске, једини са простора бише Југославије. На Академији лепих уметности усавршавао сам се код чувеног професора Мишела Санжијеа, Пикасовог Владанове слике су инспирисане његовим градовима: Београдом, Крагујевцем, Паризом ученика, код кога сам касније остао да радим више од двадесет година. Није било лако у Француској, сам сам морао да се пробијам. У то време мој брат је живео и радио у Америци, па ми је он помало помагао. У Француској, ако немаш новца да излажеш у доброј галерији, онда оставиш слику као залог, а уколико то урадиш, онда те галеристи не гледају истим очима и не залажу се, не форсирају те. Да не би залагао слике, каже, звао је брата да га замоли за паре и тако уплати месец дана да му слике буду изложене у галерији. Галериста се тада потруди много више.
– Отац ми је увек говорио да у датом тренутку треба да будем џек и величина, па после ако немаш месец дана да једеш –шта ћеш– наставља. – Међутим, то се исплатило, моје слике куповао је и француски председник Франсоа Митеран, једини сам Србин који је излагао у једној од најпрестижнијих европских галерија, Папиној галерији у Риму.
Наставак можете прочитати у броју 3104.