Објашњавајући тај универзум славног руског писца владика Максим га, углавном, види кроз однос Достојевског према цркви, религији и вери који је често био оригиналан, можда и контрадикторан.
Да ли је сте то чинили због тога што сте Ви свој живот посветили Богу па Вам је тај приступ био најважнији, или су живот и дело писца заиста нераскидиво повезани са православљем?
– Не мислим да је Достојевски неко кога можемо користити као „адут” у било каквој идеолошкој расправи. Радије га видим као човека који својим списима указује на аутентичност живота и слободе у свој њиховој амбивалентности. Када кажем да је „израстао из крила цркве” ту мислим на једно предање које је обележено подвижништвом и натопљено евхаристијским заједништвом. То је виђење света укорењено на хришћанском милосрђу, које зрачи из старца Зосиме или Соње Мармеладове које Достојевски приказује као децу раја. Занимљиво је да, док данашње студије о Зосими истичу његово хришћанство, нека ранија читања су истицала његов статус гласноговорника социјалистичких идеала. За мене је Достојевски неко ко заступа оваплоћењски реализам, у коме се животна драма одвија на онтолошком, а не етичком плану. Тема оваплоћења је кључна не само за христолошке теме последњег романа Достојевског, већ и за његову методологију. У том реализму, „свакодневни живот“ садржи истовремено и ограничења и благодат. У таквом животу разазнајемо трагове „трансцендентне лепоте“, практиковањем разборитости и делатне љубави. Допада ми се што је папа Франциско недавно рекао да Достојевски „и даље надахњује сваког (ко се налази) на хришћанском путу”. Пазите, то је рекао један папа за човека који је написао Великог инквизитора.
Мрак, мрак, мрак и повремено – просветљење. Мало је оптимизма у мрачном свету Фјодора Михаиловича. Где Ви у њему налазите наду и светлост?
– Ја бих пошао од питања шта је мрак? Понекад ми се чини да бих наместо заслепљујуће вештачке светлости реклама савременог света радије изабрао свет и таму Достојевског. Достојевски се опире оном уобичајеном, предвидљивом и уско рационалном, и на тај начин ствара граничну област у којој се премошћује јаз између чуда и стварности. Поред тога, примећено је да је Достојевски заговорник једног аутентичног еколошког става који је он преузео од древног писца светог Исака Сирина. Тај монах-епископ из седмог века се поименично помиње неколико пута у „Карамазовима“. Његовим подвижничким беседама које су биле преведене на словенске језике Достојевски се враћао изнова и изнова. Исак је вероватно инспирисао многе идеје које је Достојевски изразио ликом старца Зосиме, посебно ону о очувању природе. Достојевски не решава просто моралне него егзистенцијалне проблеме и дилеме.
Митјина дилема
Када сте први пут ушли у тај чаробни свет духовности овог писца?
– Улазна врата у задивљујући, али комплексан, универзум дела Достојевског отворила ми је библиотека моје средње школе. За разлику од неких других класика, његове књиге нису мировале на њеним полицама. Прва књига Достојевског коју сам прочитао била је „Понижени и увређени“. На нова читања су ме подстицали старији другари док би препричавали сцене из „Идиота“ или „Злих духова“, или би описивали карактере појединих ликова. Сећам се да нико није остајао исти после читања неког од његових дела. Његове књиге смо читали и током летњег распуста. Остајали смо задивљени пред широким спектром ликова из свих друштвених слојева и психолошких типова. У „Браћи Карамазовима“ био ми је дирљив опис Митје (Димитрија) и дилема којом се мучио: „умрети као подлац или као поштен човек!”.
Када је по Вама право време за упознавање са Достојевским и којим редом би, по школском или студентском узрасту, предложили да се читају одређена његова дела?
– Верујем да читање може да почне са завршетком средње школе. Кренуо бих од „Идиота“, па бих онда прешао на „Записе из подземља“, „Зле духове“ и онда редом. Млади читалац ће ту упознати мајстора приповедача који комбинује перцепцију психолога са дубином филозофа и сумњом једног политичког дисидента у ауторитете. Мислим да било како да почнете, увек ћете доћи до оног закључка који је сам Достојевски формулисао октобра 1876. на белешкама за „Пишчев дневник“, а који открива његове преокупације о неадекватности људског језика да схвати укупну стварност: „Истина је да је стварност дубља од било каквог покушаја људске фантазије или маште да то уочи. И, упркос привидној једноставности појава, стварност је страшна енигма. Загонетка је у томе што се у стварности никада ништа не приводи крају, као што је узалудно трагати за почецима — све тече и све постоји, али ништа од тога не можете ухватити. Јер оно што укочите, замислите или запишете речима — одмах је постало лаж. Једном изговорена мисао је лаж“.
Што значи…
– То значи да он пред све, посебно хришћане, ставља упозорење да припазе шта говоре, а шта чине. Христовo ћутање као одговор на оптужујући монолог Великог Инквизитора говори о једној истини која се не може исцрпети громогласном, претећом проповеди, него се манифестује у пољупцу на анемичним уснама Инквизитора. Тај пољубац је божански одговор на „самозатвореност и самоутамничење“ данашњег човека.
Окови убеђења
Када сте открили сопствени сликарски таленат и шта сте сликали или цртали пре циклуса посвећеног Достојевском?
– Мој први бољи цртеж је портрет Достојевског урађен графичком руком у студентским данима. Када сам га нешто касније показао једном грчком сликару, он ми је рекао да имам таленат. А онда су ми, док сам радио докторат у Атини, свет иконографије открили најбољи мајстори. Од тада сам помало сликао, а више посматрао, тежећи да се упознам са узорним византијским сликарима, као и великанима из западног сликарства. За сликара је одлазак у музеј или галерију оно што представља одлазак у библиотеку за једног академског истраживача. Последњих година интензивније сликам, поред икона, углавном портрете историјских личности, од Апостола Павла, преко Исидора Севиљског и Томе Аквинског, до Марка Твена, Иве Андрића а и краљице Елизабете, да поменем неке. Осветлити један лик је често слично открићу новог бића и ступању у друштво преображених личности.
Колико често сада сликате?
– Сликам кад год ми то обавезе допуштају, а знам и ноћу да устанем и седнем за платно. Понекад се деси да ми четкица сама уђе међу прсте и, не правећи од тога драму, ослика неочекиване пејзаже. Осим портрета знаменитих историјских личности посебну пажњу ми привлачи апстрактно сликарство, а понајвише спој византијског и модерног сликарства. Не желим да будем калиграф у сликарству, већ радије следим спонтане изборе, у тежњи да ухватим небеске одсјаје. Желим да наша генерација запамти реч идиосинкрасија, као супротност пуком опонашању и мимикрији. Када свакодневне радње обављамо с пажњом и целомудреношћу на свој, уникатан и неизвештачен начин, тада ће наш лични живот бити ослобођен окова убеђења и волунтаризма.
Да ли је прошлогодишња ликовна колонија у Атини у организацији оца Стаматиса Склириса била прва прилика да се јунаци из књига Достојевског представе сликовно? Какве су биле реакције стручне јавности и грађана?
– Атински омаж великом Достојевском јесте показатељ колико су Грчка и њена култура везане за руску књижевност. Реакције у свету су изненађујуће позитивне, јер је изложба прокрстарила Америком и ових дана стигла до Београда. У Сан Франциску је једна професорка књижевности рекла да је постала хришћанска захваљујући Достојевском. Колико ми је познато, у Русији овакве изложбе није било, али се надам да ће ова наша завршити у Санкт Петерсбургу, за шта постоји интересовање.
Божанска лудост
Као парадокс или занимљивост у вези онога што сазнајемо из Ваше књиге, објављене у издању „Лагуне“, јесте да сам Достојевски није ценио сликарство и да је, како пишете, у европске галерије улазио само зими, да се загреје! Имате ли објашњења за његову ликовну мрзовољу?
– Немам, али могу да изнесем једну претпоставку. Можда је она зависила од стања сликарства у Европи тог времена, а то је друга половина 20. века. То је време када импресионизам полако почиње да надвладава покрете реализма и романтизма. Не заборавимо да је пре појаве импресиониста европско сликарство пролазило кроз кризу. Они су увели новину која је првобитно одбачена од традиционалиста као опасан, шарлатански модернизам који тежи импресионирању. Мислим да Достојевски није видео импресионистичка дела, што је штета јер верујем да би их уважио. Импресионизам нуди најбоље од свега — укључује познате свакодневне пејзаже, али их одражава на радикалан и иновативан начин. Ту ми је Достојевски сличан Ван Гогу.
Како то?
– Да бих разјаснио ту сличност рећи ћу следеће. Неком божанском лудошћу обојица плету линије – један четкицом а други мастилом – које насликаној површини платна или романа дају снажно пулсирање и устрепталост. Чини ми се да њихови генији рукују паничним додирима чиме одају и њихову психозу, а обојица су боловали од сличних симптома. Слобода коју им дарива ово креативно лудило доводи до необјашњиве непредвидивости. Она слици или роману дају недоследан, егзотичан, парадоксалан, оригиналан карактер и у крајњој линији граде јединствен уметнички идентитет – тако је могао да слика само Ван Гог и тако је могао да пише једино Фјодор Достојевски. Достојевски није знао за Ван Гога, али је овај потоњи својим писмима брату Теу казао да је био ганут описом тешког живота Достојевског.
Коме сте првенствено наменили књигу „Портрети јунака и јунакиња Достојевског“, хоће ли бити превођена на друге језике и имате ли у плану нове рукописе и на коју тему?
– Књига је за сада само на српском и посвећена је љубитељима Достојевског. Питање објављивања на другим језицима сам препустио ad calendas Graecas. Мислим да је прави успех књиге у томе што су, прочитавши је, многи људи рекли да се спремају да изнова читају Достојевског.
Пише Срђан Јокановић