Прва помисао на то шта повезује два насеља поменута у наслову је праисторија. Артефакти из Винче и најочуванији скелет мамута „Кика” који је пронађен у кикиндском глинокопу реликти су давних дана. Међутим, данас, oбе ове локације су, на свој начин повезане са младим глумцем Владимиром Максимовићем. Владимир себе, наиме, радо представља као Винчанца, међутим, на њега су подједнако поносни и Кикинђани, јер је истакнузи члан тамошњег Народног позоришта. Културан, уљудан и васпитан, чест је избор и филмских редитеља, па смо га тако гледали у „Јужном ветру”, „Малом Буди”, „Чизмашима” и многим другим екранизованим остварењима. У Кикинди се обрео такорећи случајно, у потрази за послом. Његова биографија делује “џеклондоновски”, јер упркос звању дипломираног глумца, није најпре успео да нађе ухлебљење у струци, па је радио као ватрогасац, а потом и низ других послова који нису директно повезани с његовом уметношћу, све док није пронашао стални ангажман у Народном позоришту у Кикинди. Својом непосредношћу и глумачким умећем носи велики део репертоара и одавно је освојио срца тамошње публике.
Али нису та срца једино што је овај млади уметник освојио. Наиме, на недавно завршеним Филмским сусретима у Нишу, овај стваралац је заједно с колегом Нинославом Ћулумом, поделио награду за најбољу мушку епизодну улогу у филму Нине Огњановић „Овуда ће проћи пут”. Они су признање добили за улогу браће близанаца Петра и Павла, која је, по Владимировим речима, била врло изазовна. Јер су близанци и компатибилни, али понекад и врло различити, тако да је у овом филму млади Максимовић исказао широк глумачки хабитус и награда му је, према мишљењу струке, припала посве заслужено. Иначе, раме уз раме с Владимиром у овом остварењу улоге тумаче и Златан Видовић, Јана Бјелица, као и бардови домаћег глумишта Ева Рас и Светозар Цветковић.
Поред тога што му предстоје редовни задаци у матичном кикиндском позоришту, Максимовића очекују и обавезе пред камерама. Наиме, у току је снимање серије „Сумпор” Милорада Милинковића. Све то било је повод за разговор с њим. Подсетимо, звање глумца Владимир је стекао у класи професора Љубослава Мајера и Предрага Момчиловић на Академији уметности у Новом Саду, али се са глумом срео врло рано.
Кад сте први пут изашли на сцену?
– Први сусрет са „даскама које живот значе“ био је у Театру 13. Од своје седме године, па до глумачке академије ишао сам код Светисалава Јанковића у поменути Театар 13 и ту сам заволео чаролију глуме. И, док сам гледао момке и девојке из старијих група како уписују академије, јако сам желео да једног дана радим са њима. Сада сам бескрајно срећан јер радим са људима на које сам се угледао када сам још био дечак и који су ми били узори.
Чини се да, с обзиром да се много снима, и глумци из унутрашњости напокон могу да доспеју „под радар“ редитеља и продуцената из престонице и искажу своје глумачко умеће. Видите ли то као исправљање вишедеценијске неправде кад су глумци из провинције имали мање шансе за пробој?
– Да, свакако је лакше, јер има доста продукција. Радује ме што глумци из мањих градова имају више прилике да покажу свој таленат.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању